Јован Рајић и Јован Стерија Поповић
У књизи Миодрага Павловића сугестивног наслова Спреми се да говориш, која
припада подручју методике наставе књижевности, наглашено је да говорењу ( у
конкретном случају: наставничком раду) претходи свестрана припрема. Добри
говорници увијек се темљито припремају за своје јавне наступе. Ако још посједују
пријемчиву боју гласа и ако су овладали законитостима дикције, онда утисак на
слушаоце не може да изостане. Тек тада се може осјетити снага изговорене ријечи.
Наравно, и у бесједничком умијећу, као и у свим другим видовима умјетничког
самопотврђивања, увијек одлучујућу превагу обезбјеђује неки вриједносни вишак.
Код једног од најчувенијих бесједника који су словили на српском језику, владике
Николаја Велимировића, Слободан Јовановић је примијетио магнетизам којим је
привлачио слушаоце и прикивао их за своје проповиједи. Тај, како смо га назвали,
вриједносни вишак, дио је унутрашњег бића говорника и не подлијеже никаквим
дискурзивним разлагањима.
Старовременски теоретичари реторике бесједу су видјели као резултанту
стадијалног процеса. Те међусобно испреплетене етапе они су означили сљедећим
појмовима: inventio, dispositio, elokutio, memoria и actio.
Inventio подразумијева сакупљање материјала о теми за коју се бесједник
опредијелио. Подразумијева се да се увијек опредијељујемо за тематику која нам је
професионално блиска, о којој смо обавијештени, која је и раније била предмет
наших занимања. Истраживања нас упућују на нова сагледавања, чињенице и
појединости које су нам познате на оне које ћемо тек открити. Опитна искуства
усмјериће нас на примјере који проистичи из живота и сазнања других људи. Двије
ствари су у овој првој и најопсежнијој фази најважније. Прва, прикупљање
аргумената и кумулирање сазнања треба широко засновати, удубити се у тему и
темељито је засновати, али треба знати и када ставити тачку, засводнити
испитивања. Друга, веома је важно исказати смисао за селекцију прикупљених
чињеница, а затим извршити и њихово рангирање по значају. То начело селекције
заснива се на искуству и дару, способности да се препозна појава, детаљ, процес, који
најбоље репрезентује неки проблем.
Појмом dispositio означава се умјешност у распоређивању онога што се
приликом истраживања сакупило. Као и сваки текст, и бесједа је организована према
начелу прогресије, тежишна тврдња мора бити истакнута, наглашена тако да не буде
пригушена другим, сусједним аргументима. Пошто су фигуре гомилања, уколико су
стилски прихватљиве, ефектне у усменом казивању, подупирање тврдњи треба бити
пажљиво изнијансирано и у саопштавању предочено.
За позитиван утисак који на слушаоце оставља бесједа подједнако су важни и
аргументи и начин њиховог стилског уобличавања. Упечатљивост се не постиже
снагом доказа, ма колико да су они увјерљиви, већ начином како су саопштени,
колико су продрли у осјећање слушалаца. Elocutio је термин којим се означава стиско
украшавање говора. У овом случају неопходно је исказати смисао за
избалансираност: прекомјерна патетика, склизнуће у сладуњавост, може да
обезвриједи чврсто утемељене тврдње, поткријепљене снажним разлозима;
сухопарност аргумената, по правилу, обезличава говор, пријечи ближи контакт
између бесједника и слушалаца те ствара извјесну одбојност код њих и према
изнесеним ставовима и према ономе ко их подастире. Као што нам се римовани
стихови снажније усијецају у памћење, тако и стилски допадљиве ријечи
подгријавају осјећања.
Свака јавно изговорена ријеч знатно је убједљивија и слушаоцима
примамљивија уколико се саопшти усмено. Memoria подразумијева учење говора
напамет. Међутим, није исто декламовати, или једним осмишљеним ритмом, чија
динамика је промијењива, казивати. Говор мора задржати спонтанитет излагања, па
чак и са позитивним шумовима, прекидима, понекад и намјерно планираним.
Изговорена бесједа може се дојмити као добро изведена импровизација, мада она то
никада није. Иза привидне лежерности, стоји темељита припрема. О разлици између
успеног и писаног презентовања говора, Стерија пише: Ништа тако не квари утисак,
него кад се говор чита из написаног. Слушатељу се чини као да је смишљено, испечено,
да му више иде од разуме него од срца. Но, читање говора шкоди му и зато што је
говорник више зависан од писања, па тако покретима тела није у стању да својим
речима придода важност и снагу. Напротив, приликом усменог изговарања беседе,
слушатељу се чини да беседника баш у том тренутку распаљује уверење о
истинитости свога предмета; на овај начин он је више слободан и неспутан, кадар је
да своја осећања прикладно покрене, и тако плени срце слушалаца.
Actio се односи на држање говора. Такође зависи од припреме и унапријед
осмишљене стратегије, затим од темперамента бесједника и његове способности да
синхронизује вербална и невербална изражајна средства.
Поред свега наведеног, сваки говор који је сачињен према реторичким
узусима мора да садржи и сљедеће особине: логичност, афективност, поетичност и
језичку правилност.
Треба нагласити и то да бесједничка ситуација није тригонометријска, да у
њој не оперишемо са категоријама: бесједник, бесједа и слушац. За успјешну
комуникацију, поред ова три чиниоца – пошиљаоца, поруке и примаоца – неопходан
је примјерен код, затим саображавање са контекстом те, на крају, и контакт,
потврда да је бесједом постигнут замишљени циљ.
Приручник из реторике Јована Рајића, знаменитог српског историчара,
теолога, пјесника и архимандрита носи сљедећи наслов: Кратак и сажети приручник
из целокупне реторике у коме се учење излаже у форми питања и одговора, поступно
идући од најосновнијег ка сложенијим, сачињен за обуку славне српске младежи у
карловачкој архиепископско-митрополитској гимназији 1761. године.
У петом поглављу другог дијела приручника Рајић расправља о саставним
дијеловима бесједе. На питање шта је главни дио реторике, слиједи овај одговор: То
је првенствнео беседа са својим саставним деловима и врстама, као и остала
огледања у језичком изражавању од опште користи.
Саставни дијелови бесједе су, према Цицерону, на којег се Рајић позива,
сљедећи: увод, изношење чињеница, излагање теме, доказивање, оповргавање и
завршетак или закључак. Сви ови дијелови нису неопходни и зависе од прилике и
тематике; поједини могу бити изостављени, изузимајући излагање теме, разраду и
доказивање. Зашто су ови дијелови неопходни: Зато што беседник мора рећи нешто
утемељено. Оно што треба да каже то је изнео пред себе и то је излагање теме, а да
би доспео до свога циља – уверљивости – мора да говори са сигурношћу, да изнету
тему поткрепи згодним аргументима, што управо представља доказивање. Поучна
је и сљедећа дијалошка секвенца о настанку и коначном уобличавању бесједе:
Да ли то значи да беседу другачије треба осмислити, а другачије је произнети?
Баш тако. У утврђивању и распоређивању прво место заузимају излагање теме
и доказивање, следи закључак, па иза тога, на крајуувод. У произношењу, пак, редослед
је обрнут, односно најпре иде увод, затим излагање теме и доказивање, па тек онда
закључак.
Уводни дио бесједе треба да учини слушаоце пријемчивим, пажљивим и
благонаклоним. Како постићи сваки од ова три циља, Рајић наводи различита
упутства и занимљивим примјерима их поткрепљује. На примјер, један од начина –
који овдје издвајамо – јесте апострофирање личности бесједника, слушалаца или
противника, зависно од околности, мјеста и времена бесјеђења.
Излагање теме Рајић представља као кратко и јасно саопштавање суштине
бесједе. Оно може бити имплицитно или екплицитно, затим просто или сложено.
Интересантно је то што Рајић, када расправља разраду теме, разврстава аргументе
на: подучавајуће, илустративне, увјеравајуће, придобијајуће и покретачке. Он прави
и сљедећу дистинкцију. Код полемичких тема, доказивање се може замијенити
оповргавањем, док је код историјских бесједа најважније изношење чињеница.
Када је ријеч о епилогу или закључку Рајић ставља нагласак на фигурацију,
издвајајући реторско питање, апострофе, аптацију (подешавања) те иронију. У
завршном дијелу је најважније ово: Гледаш да главни допринос закључка буде у
покретању емоција, те да беседник широко користи изворе речитости и да свиме
чиме располаже тако представи душама слушалаца пдсутне ствари да им се чини
као да су им пред очима.
Већ на почетку свога уџбеника Реторика Јован Стерија Поповић наводи да се
у свакој бесједи мора пазити: о чему ћемо говорити, како ћемо мисли распоредити и
како ћемо изразити оно што смо смислили. Затим, Стерија по једно поглавље
посвећује главној мисли и споредним мислима бесједе.
Стеријина Реторика била је заправо својерсна теорија прозе, према данашњим
схватањима, саставни дио теорије књижевности, као једног од три основна вида
проучавања литературе.
У прозне саставе он убраја: разговоре, писма, описе, повести, учене саставе и
говоре. Нас овдје превасходно интересује онај дио Стеријиног уџбеника у којем он
излаже свој поглед на слово, односно бесједу, као специфни вид изражавања мисли и
осјећања.
Стерија овако дефинише слово (бесједу): Слово је уметнички уређен говор који
је, с једне стране, прикладан за то да заокупи разум, а с друге, пак, да побуди људска
осећања и на нешто наведе. Говор мора бити примјерен ситуацији у којој се казује,
бесједник треба да је убјеђен у оно што говори, да осјећа оно што изражава, и да
маштом и стилизацијом својих ријечи пробуди осјећања и код оних којима се обраћа.
Стерија говор дијели на сљедећих шест цјелина: приступ, излагање предмета и
распоред, тумачење, утврђивање, убеђивање и закључак.
Приступом се, вели Стерија, најављује говор и истиче његова важност,
задобијају наклоност и пажња слушалаца. Препоручује, прикладно ситуцији и
поводу, миран или динамичан и неочекиван (изненађујући) стил. Поред стила, који
је важан за уводни дио бесједе, важно је да он буде заокружена, самостална цјелина
(да може и тако да функционише) те да обимом буде у сразмјери са остатком говора.
Излагањем бесједник сажето образлаже своје намјере те представља говор.
Тумачењем се пак опсежно представља предмет о коме се говори. У тој
екстензивности треба водити рачуна о крајњем циљу говорења, како би главна
мисао била развидна. Утврђивање је, према Стерији, најважнији дио говора и њиме
се говорник убјеђује у тежишну мисао казивања. Аргументи се по важности
распоређују на два начина: од најважнијем ка мање увјерљивим, или обрнуто, да се
најчвршћи доказ чува за крај. Утврђивање се постиже превасходно дидактичким
стилом и усмјерено је ка разуму слушалаца, док је убјеђивање усмјерено ка њиховим
емоцијама. Књижевноумјетничка стилизација говора у овом сегменту је од пресудне
важности, докази се оснажују колоритношћу њиховог презентовања., снагом
литерарне увјерљивости. За закључак Стерија пише: Најважније је правило код слова
да говорник заврши говор најпотпунијим и најуверљивијим изразима, како би овај
остао у души слушатељовој и утиском покренуо с места.
Бесједничке саставе Стерија дијели на: поучна слова, пригодне беседе, свечане
говоре и историјске говоре.
Славни српски проповједник из тридесетих и четрдесетих година осамнаестог
вијека, Гаврил Стефановић Венцловић, оставио је обиман рукописни опус од скоро
десет хиљада рукописних страница, и то претежно у форми бесједа. Већина тих
сачуваних рукописа су заправо само текстуални предлошци, ударна мјеста, срж
проповједи које је Венцловић изговарао пред својом малобројном паством, која је
послије Велике сеобе (1690) била расељена на широком простору јужне Угарске, на
горњем Дунаву, како се писало. Венцловић није састављао читаве бесједе, већ
најважније њихове фрагменте, док је уводне и завршне дијелове, као и остале
елементе који су му у датим ситуацијам били потребни, као искусан бесједник,
прилагођавао конкретним приликама и оконостима. Наводимо овдје два таква
примјера:
О ЛАЖНОМ ПОСТУ
Видиш ли сиромашна и невољна помилуј га, са злотвором се помири, боље од
тебе напредњему са срећом не завиди, ни му претичи приходљива пута с
преотимањем лакомим. Туђоизелица, несит и саможивац, прождрљица, не буди, ниси
аждаха да људе гуташ, јеси ли човек – човек и буди. У сукобици ти красну жену
нацифрасту се не мотри; промини је, те не само од јела пости се ама и срдцем, очима,
с језиком, ушима, с рукама и с ногама и са свим ти чланци. Није то прави пост само
мрса не јести: ама задржи руке своје од грабљења и бијења, ноге од трке на зурнице,
шале и шамате, очи од гледања красна и маскарљива, од прегледа људскога, јерно
очима је храна поглед а ушима слушање. Одвраћај уши своје од песни и свирње,
псовних и шаљивих беседа, понајвише од лаживих и шугавих за сваду и туђ укор
придоносних речи. И своја ти уста пази од псовки, оговора, хуђења, зла приговора,
опадања и ковлајисања. Нашто ли је пристао таки пост, не јести меса и риба, ни
маслено што, а наједати и гристи људско месо?
О УЧИТЕЉИМА
Који вас лепо и право томе учи и на истину настаља ако је он имало врстан и
ретко учи а добро, пазите га и држ’те без промене; не раскидајте начина
похваљенога ни замучкујте тога језика којино усрдно божјем закону служи. Не
промењујте стара за млада; више је по божјој заповеди за почитовање старији од
млађих… Зло је остаљати главу а к ногама се машати, проходити Арона, Елеазара у
врхње горње чело посађивати. Није лепо бистре воде извор закопавати и жабокречну
бару црпсти и пити је, сунце тајати а звезде указивати, седу натраг стајати и момчету
напред у столу старце учити и адет изнова им давати, бистроумљу мучати а
замлаћену беседити, нити је пак плаха киша за вишу хвајду него ли која ситно
ромиња; друго ништа, теке сноси земљу и заћупа усев те локве остају, лепу копаћу
поквари земљу и господара јој огрижи. Ама тиха кишица ако и није врло угледна, опа
накисне и умекша за орање земљу и лепо угледно из ње свашто клија и цвета те се
дор боји. А еда може бити много и високо ландач до својевољна кроте мало и тихо
беседљива помудрији? И свирала пукла већма ли весели од Давидових гусала? Лаком
слушањем слатка гласом забуша и овај по малу сети се, зину, напуни се ветра и
продужи се те у малом слогу много сагради. Не може у свачему мудрост бити прва,
пре ће бити сулуда. Где ли је у детињству мозак тврд, где ли му је мудрост и бистра
памет, пре је мућљаг! Зове се мудрост прва, ама кажите која и каква ли је? То је прва,
хитра и млада мудрост измлада се до старости чисто и поштено носити и не бити
ветрену холујасту и бедујасту.
Једну од најкраћих и најбољих бесједа у историји српског бесједништва
изговорио је Доситеј Обрадовић приликом отварања Велике школе, 1808. године у
Београду. Она је примјер бесједе која има само један од напријед наведених дијелова
на које указују теоретичари реторике. Доситеј се служи само доказивањем, с тим да
су му докази у форми тврдњи, дакле без сувишних експликација и разјашњења.
Возљубљени ученици! Бог преблаги и многомилостиви избавља земљу нашу и
љубимо отечество од сужањства турског, а ми ваља да се старамо да избавимо душу
нашу од сужањства душевног, то јест: од незнања и слепоте ума. Благо вама, ако
будете учитељем покорни и послушни и ако возљубите мудрост и науку, зашто ово су
дарови Божији најмногоценији! Благо и целом народу српском, ако ви постанете и
будете богољубиви, правдољубиви и просвештени! Од вас ће се сва нација наша
просветити и на свако добро наставити, зашто ви ћете бити с временом народни
поглавари, судије и управитељи, и од вас ће зависити свеопштенародње
благополучије, чест и слава! Ако ли ви будете – сачувај Боже! – зли, неправедни
грабитељи и мучитељи, тешко народу и с вама заједно! Зато, дражајши ученици,
будите благонаравни и послушни учитељем вашим, учите се и просвештавајте се у
наукама и добродетељи, и бићемо сви срећни и честити пред Богом и пред људима,
које нам дарује благи Бог! Амин!
