Приповијетка Лазе Лазаревића под насловом „На бунару“ завршава се овако:

Људи! Истина је да се и небо неких пута чисто осмешкује и радује. Двоножац га гледа, шири руке, те му звезда пече под леву сису и душа се као невидљив тамјан пење и везује за небеско кубе. – Јес’ богами!

Будући дио приповједачког – наглашено реалистичког – текста и ови редови су у прозном облику. Међутим, они су изразито поетизовани по унутрашњем садржају и осјећању које иницирају код читалаца.

Без бојазни да би се могли огријешити о великог мајстора приповједача, завршетак приче „На бунару“ могао би се презентовати и пјесмолико. На примјер,  на сљедећи начин:

Људи!

Истина је                                                                                                                                                    

да се и небо                                                                                                                                         

неких пута                                                                                                                                                        

чисто осмешкује                                                                                                                                                  

и радује.                                                                                                                                        

Двоножац га гледа,                                                                                                                         

шири руке,                                                                                                                                                       

те му звезда                                                                                                                                           

пече под леву сису                                                                                                                                  

и душа се                                                                                                                                                 

као невидљив тамјан                                                                                                                   

пење                                                                                                                                                               

и везује за небеско кубе.                                                                                                                       

– Јес’ богами!

***

Овакве захвате  и директне интервенције у туђе текстове чинили су само антологичари – Миодраг Павловић, на примјер,  у Антологији српског песништва, и други – представљајући прозне фрагменте у поетском облику. То не значи да изразити пјеснички карактер није иманентан прозним текстовима. Са бројним примјерима из српске књижевности могућно је то поткријепити. Одломак из „Житија господина Симеона“ од Светог Саве  препознаје се по својој осјећајности и пјесничком карактеру, иако није у форми пјесме. Уосталом, у старој српској књижевности, разумијевање и презентација поетског битно су другачији у односу на нову српску књижевност. Ђорђе Трифуновић у својој репрезентативној књизи Стара српска књижевност то прецизира: у старој књижевности се поред прозних текстова, његују његују и поетски текстови у нестихованом облику, а пјесништво није везано за версификацију; у новој књижевности версификаторски артизам иде упоредо са писањем и штампањем поезије у стиху.

***

Чеда моја љубљена и отхрањена од мене, ово је знано било свима вама, како Бог својим промислом постави мене владати над вама, и у почетку какву примих озлобљену земљу нашу, и помоћу Божијом и Пресвете Владичице наше Богородице, колику моћ имађах, не облених се, нити покоја дадох себи, док све не поправих. И Божијим потпомагањем додадох вам у дужину и ширину, што свима знано би. А све вас, као и своју децу, отхраних, све до сада, и научих вас како да се држите правоверне вере. А многи иноплеменици устадоше на мене и опколише ме као пчеле саће, но именом Господњим противљах се и одолех им’. (Пс. 117, 10) Зато и ви, чеда моја љубљена, не заборављајте учене своје и правоверни закон, који сам установио. Јер ово држећи, имаћете Бога као помоћника себи и Пресвету Госпођу Богородицу, и моју, иако грешну, молитву. А мене сада отпустите, владара свога с миром, да виде очи моје спасење, које је спремио пред лицем свих, светлост за откриће народима и у славу (Лк. 2, 29-31) вама, пастви мојој. Јер видим како је,све сујета, људско, што не остаје после смрти; неће остати богатство, нити ће сићи слава, јер када дође смрт, све ово ће уништити.’ Зато узалуд метемо се: ,Пут кратак је којим течемо, дим је живот наш, пара, земља и прах: за мало јавља се, а ускоро нестаје.’ Зато, ваистину, сујета је све. (Пропов. 1, 2) Јер ,живот овај — то је сенка и сан, јер ни за што мете се сваки земаљски, као што рекоше Књиге: када и сав свет стечемо, тада и у гроб уселићемо се, где су заједно цареви и убоги’. Зато, чеда моја љубљена, пустите ме брзо, да идем видети утехе Израиљеве!“ (Лк. 2, 25)

И овим поукама поучи их добри господин и добри пастир. А ови сви много су ридали и говорили му:
„Не остављај нас сироте, господине, јер тобом освећени бисмо, и тобом научени бисмо и тобом просветисмо се, пастиру добри, који полажеш душу своју за овце, (Јн. 10, 15) јер никада у твоје дане вук не уграби овцу од Бога преданог ти стада пастве! И у свих тридесет осам година твојих сачувани бисмо и отхрањени и другог господина и оца не познасмо осим тебе, господару наш!“

А он, блажени старац, премудрим речима посаветова их као отац да престану са ридањем и сузама; а Божијом вољом изабра благородног и љубљеног сина, Стефана Немању, зета благовенчаног кир Алексија, цара грчког, овога предаде им говорећи:
   „Овога имајте уместо мене, корен добри који је изишао из утробе моје, и њега постављам на престо Христом дароване ми владавине!“

„Синови, мојих закона не заборављајте, а речи моје да чува ваше срце, јер дужина живљења и године живота и света додаће се вама. А милостиње и вера да не остављају вас, привежите их о свој врат и напишите на таблици срдаца својих, и наћи ћете благодат. И помишљајте добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у Бога, а својом премудрошћу не величајте се. На свим путевима својим знајте да прави буду путеви ваши и ноге ваше неће се спотицати. Не будите мудри за себе, а бојте се Господа и уклоните се од сваког зла; тада ће исцељење настати телу вашем и смирај костима вашим. Поштујте Господа од својих праведних трудова и првине дајте њему од својих плодова праведних, да би се испуниле житнице ваше мноштвом пшенице, а вино муљаче ваше истакале. Синови не изнемоћајте у казни Господњој, нити слабите од њега прекоревани. Јер кога љуби Господ, онога укорева, и бије свакога сина кога прима. Блажен је човек који пронађе премудрост и смртник који виде разум. Јер боље је њу куповати, него злата и сребра ризнице; а скупља је од драгоценог камења; не противи јој се ништа лукаво, а слатка је свима који јој се приближавају. Свака, пак, друга драгоценост недостојна је, јер дужина живота и године живота у десници њеној су, а у левици њеној је богатство и слава. Из уста њених излази правда, а закон и милост на језику носи. Путеви њени су путеви добри, и све стазе њене су у миру. Дрво живота је свима који се држе ње и ослањају на њу, као на Господа тврда’. (Приче 3, 1-18) Јер ову заповест вам дајем: да љубите брат брата, никакве, пак, не имајући међу собом злобе. Овоме, као и од Бога и мене посађеном на престолу мом, ти се покоравај и послушан му буди. А ти, опет, владајући не вређај брата свога, већ имај га у почасти. ,Јер ко не љуби брата свога, Бога не љуби. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога, и брата свога нека љуби’. (І Јн. 4, 20) Јер о овом сав закон апостоли научише, мученици венчани бише и пророци висише. (Мт. 22, 40) ,Зато ако хоћете и послушате мене, блага земаљска уживаћете; ако ли нећете и не послушате ме, оружје ће вас појести’. (Ис. 1, 19-20) А вама, синови моји љубљени мир вам буди од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Дух Божији да почива на вама, крепећи и покривајући вас од свих видљивих и невидљивих непријатеља и водећи вас на пут миран!
   Мир вам буди, властело моја и бољари! Мир буди и вама млађи, које вас отхраних од рођења матера ваших! Мир буди вама свима, стадо Христово духовно, које Богом предано би мени, и напасавши вас неповређене сачувах, као пастир добар душу своју полажући за вас! (Јн. 10, 11) Зато молим вас, чеда моја љубљена, богати и убоги, стари и млади, држите упутство моје, оца вашега! ,Бога бојте се, цара поштујте’, (І Петр. 2, 17) цркве просвећујући, да и оне просвете вас, епископе слушајући, јереје у част имајући и према монашком чину смерност имајући, да се моле за вас. А ви међу собом правду и љубав имајући, милостиње не заборављајте. И ,благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светог Духа нека буде са свима вама! Амин!’“ (II Кор. 13, 13)

Упркос бројним реалистичким појединостима и факторграфским детаљима, што је одлика стила Светог Саве, читаво „Житије господина Симеона“ зрачи појачаном емотивношћу и лирским доживљајем и презентовањем. Томе доприносе различити чиниоци, као што су атмосфера дјела, свечани тон, молитвени подтекст, скрушеност казивача, типична за средњовјековне писце.

Лиричност ситуације, постварење душевности кроз однос према другом те извјесна – сасвим условно говорећи – сакрализација предмета из свакодневног живота, одликују завршни дио „Посланице Спиридону“, гдје се наводе дарови које Свети Сава шаље студеничком игуману:

И ево што се у овом месту нађе, на благослов дајем ти крстић, да ми га носиш на спомен, и појасић, јер сам га полагао на гроб. С тим крстићем да се молиш, носи ми га вазда о врату, макар да имаш и другу иконицу, но њега вазда носи.  А појасићем се опаши, да је вазда о бедрима твојима, јер сам га полагао на гроб, крстић и појасић.  И такву сам молитву створио, да би дао Бог да се тако сваки хришћанин моли за мене! И дајем ти убрусац, што су ми га овде даровали, а ја га теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак, што сам га нашао, да ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи.

Дакле, крстић, појасић, убрусац и камичак, полагани на Христов гроб, па још усрдна молитва, српска књижевност није свједочила о многоцијенијим даровима ни о примјеренијем дародавцу. Узвишеност светости је и у радости даривања, у размицању себе према другоме, у оним ријечима које је могао изговорити само човјек велике духовности и душевности: Наше је само оно што другима дамо!

***

Сав у лирском обасјању дочаран је лик Петра Петровића Његоша у Писмима из Италије Љубомира Ненадовића, књизи у којој се читалац сусреће са живим ликом владике црногорског. Чини се да је у мало којем тексту, или у књизи о Његошу, његова човјеколика величанственост приказана кроз свакодневност обичних, елементарно животних ситуација, шаљивих згода и комичних призора. У свакој приказаној ситуацији велики пјесник се указује као непатворени горостас, у чијој личности, једновремено и напоредно, живе сваковрсна изузетност и топла људска једноставност. Комотно, једна поред друге!

Сцена – узвишено дјетињаста – у којој Ненадовић ненаметљиво конкретизује лирско биће Његошево једна је од најтоплијих у српској литератури. Иако прозни текст, он се доживљава на начин како се примају поетска дјела.

Његош се служи малим триковима како би задржао радозналог и пустоловног Ненадовића, првог болоњског студента (слушао по семестар на различитим европским факултетима, колико знамо, нити је полагао испите нити је завршио студије!)откад је Доситеј Обрадовић основао Велику школу у Београду, 1808. године, откад се рачуна историја високог школства код Срба:

И свагда би ме дочекао пун тањир поморанџи. Владика их слабо једе, и то само по једну кришчицу, јер му, ако нису сасвим слатке, позледе кашаљ; али је приметио да их ја радо једем. Многи говор му каткад шкоди. Он често по неколико сати седи у својој великој столици и ћути. За то време ја му што причам, новине или какву књигу читам. Играмо и шаха, али он нема стрпљења.  Неколико сам пута ручао код њега. Он врло мало једе, и чува се од противних јела.  Ништа не пије. Једе обично много грожђа.  Овде има тако лепога грожђа, као да је сада са чокота узбрано.  Мене непрестано нуди поморанџама. Како их нестане, он лупа руком о руку, и виче: „Ђовани!“ (То му је слуга, Талијан, узео га да га служи док је онде) и заповеди му да донесе на ново поморанџе; јер вели, боји се, ако нестане поморанџи, отићи ћу. Он налази неку забаву у томе, кад гледа, како ја једну по једну поморанџу љуштим, и уз то причам му о Србији, о различитим ситницама у Београду и о своме путовању. Кад коју поморанџу ољуштим, па он види да неће бити добра, виче: „Баците ту, та не ваља!“ Кад наиђем на какву лепу поморанџу, он рекне: „Дај и мени једну кришчицу од те“.

Коликогод да има свјетлости у осунчаном напуљском заливу – то се добро уреже у памћење свих оних који су посјетили овај чаробни предио прелијепе Италије – још је више озарујуће топлине, пажње и поштовања између Његоша и Љубомира Ненадовића. Овај сусрет није могао промаћи Иви Андрићу, који је тачно казао да је Ненадовић уздигао Његоша, неусиљено приказао његову горостасну величину, али тако да нигдје себе није унизио, у дјелу чији је главни јунак, жива српска знаменитост, владика црногорски – Петар Петровић Његош. Завидимо на будућем уживању онима који је још нису прочитали, а они који су то учинили, овој се књизи неизоставно враћају.

***

Једна сецан из Молијерове комедије Господин племић може бити занимљива за разумијевање разликовања између поетског и прозног исказа, али такође и за моделовање различитих стилских уобличења у оквирима изабраног говора.

Дијалошка партија између Журдена, скоројевића који је заљубљен у госпођу из високог друштва, и учитеља филозофије, на духовит начин показује колико Журден у  стилизацији свога говора види важан адут у освајању госпође у коју је заљубљен:

УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Дабогме! Хоћете ли да јој пишете у стиховима?

ЖУРЕДЕН: Не, не; не у стиховима

УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Добро, онда у прози.

ЖУРЕДЕН: Немојте, нећу ни у стиховима ни у прози.

УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Па мора или једно или друго.

ЖУРЕДЕН: Зашто то?

УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Зато, господине, што се мисао може изразити само у прози или у стиховима.

ЖУРЕДЕН: Е-не!Само у прози или у стиховима?

УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Сасвим тако: све што није проза, то је стих, а што није стих то је проза.

ЖУРЕДЕН: А кад се говори просто, као ја с вама, шта је то?

УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: То је проза.

ЖУРЕДЕН: Шта, шта? Кад ја, на пример, кажем: „Николија, донеси ми папуче и дај ми моју спаваћу капу“, зар је то проза?

УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Јест, господине.

ЖУРЕДЕН: О, Господе!Онда има већ четрдесет година како говорим у прози, а тек сад то сазнајем. Е, баш вам много хвала што сте ми то објаснили. Дакле, ја бих хтео да јој саставим писамце, нешто овако: Лепа маркизо, ваше лепе очи учиниће да умрем од љубави! Али бих хтео да то буде казано љупкије, њежније.

УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Онда напишите да се од пламена њених очију ваше срце претвара у пепео; додајте да се због ње и ноћу поносите…

ЖУРЕДЕН: Не, нећу тако, него као што сам малопре рекао: Лепа маркизо, ваше лепе очи учиниће да умрем од љубави!

УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Ја мислим да изјава треба да буде мало опширнија.

ЖУРЕДЕН: Не, опет вам кажем, ја желим да у писму буду само те речи, али поређане по моди, како треба. Молим вас да их изговорите на више начина па да одаберем.

УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Ето, прво може као што сте ви рекли: Лепа маркизо, ваше лепе очи учиниће да умрем од љубави. Или: Да умрем од љубави учиниће ваше лепе очи, лепа маркизо. Или: Да умрем, ваше лепе очи, маркизо лепа, од љубави, учиниће.

ЖУРЕДЕН: Е, сад, како је најлепше?

УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Овако како сте сами рекли: Лепа маркизо, ваше лепе очи учиниће да умрем од љубави.

ЖУРЕДЕН: Гле, а ја то нисам проучавао. Ја сам онако рекао, од прве речи. Хвала вам срдачна и молим вас дођите сутра раније.

Казивање у стиховима и у прози, за Молијеровог јунака је већ узвишено, отуда, за њега недоступно. Чињеница да већ четрдесет година говори у прози за Журдена је драгоцјено сазнање. Поређати ријечи друкчије него што их је он у први мах саставио, за, према његовом схватању, већ је излив љубави и наклоњености. Молијер благохуморно маркира свога јунака, саопштавајући нам преко њега да је искрена емоција увијек у дослуху са најпримјеренијим изразом, друкчије речено, да сама пронађе пут до таквог израза. Нападне, патетизоване фразе, само су израз  усиљене артифицијлености која је језику као медијуму несвојствена, и коју комедиографи узимају – попут Стерије у Покондиреној тикви – за предмет подсмијеха.

претходна објава