На основу летимичног увида у начин писања романа неколико познатих страних и домаћих писаца могу се извући три закључка. Прво, творци тих дела су изузетно сензибилне личности, натпросечних способности, памћења, опсервације спољашњег света, продубљеног осећања драме човека на земљи и у своме времену и ретке обдарености за измишљање и комбиновање измишљеног са стварним у ефектним стваралачким структурама. Лична осетљивост проузрокује стање њихове сталне напетостии незадовољства собом и својим стваралачким послом, што их подстиче на трагање и тражење адекватног облика са жељом да превазиђу написано. Због тога и њихово писање траје дуго, са прекидима, са повременим напуштањем већ почетог и поновним почињањем. Друго, тај процес се наставља и у тренуцима кад је рукопис дела дат у штампу, у некој књижевној публикацији или као књига, а писац га не оставља, врши даље промене или чак, после извесног времена, прерађује цео текст и пише безмало нов. Та врста стваралачког писања подсећа на грађевински или скулпторски рад, прати га обимна документација и огромна допунска грађа или текстови које је пре тога написао, унео делом у нови текст или потпуно изоставио. Да би се боље схватило коначно довршено дело, требало би имати у виду и путеве и начин његовог настанка, јер тиме се може објаснити зашто је писац напустио једно решење а прихватио друго, зашто се определио за једну форму а не за неку другу. Одговор на та питања значи већ напор да се настало дело протумачи. Треће, та врста креативног писања, по интензитету с којим писац ради и бори се за досезање коначне изражајности и убедљивости текста, по инвестицији имагинативних моћи, по упорности да се вишегодишњим напорима досегне коначан циљ, савршено дело, разликује се од обичног некреативног писања којим се непосредно саопштава нека жеља, сазнаје или обавештава о одређеном чину или расправља о књижевном или научном проблему. Обично писање је једнозначно и циљ му је да се порука пренесе што тачније и да буде што јаснија, а креативно писање, баш зато што је измишљање и производ маште, жели да саопшти и да забави истовремено, па је његова порука енигматична, затворена, метафорична, никад до краја схватљива. У писању креативних радова најважнији је коначан резултат, односно текст који је аутор одобрио за штампање. Од тренутка кад његов текст постане књига и почне живот у читалачкој јавности, он постаје пишчево дело које ће га репрезентовати у будућности и читаоцу је оно довољно да у њему ужива, да га схвата и тумачи онако како га је разумео. Обичан читалац се задовољава књигом коју му је понудио издавач и не пита се много да ли је она заиста израз последње жеље ауторове. Критички читалац, међутим, с обзиром на забуне до којих је долазило у вези са неким делима и оспоравањима њихове аутентичности, што се дешавало у историји књижевности, поготово кад је реч о старијим ауторима који су у поновљеним издањима вршили даље, некад и темељите промене, незадовољава се само издавачком понудом. Он је свестан тога да су у процес штампања књиге укључени рецензенти, лектори, коректори и да се дешавају и штампарске грешке,услед чега долази до нових нејасноћа и сумњи, па и потребе да се оне рашчисте и утврди најпоузданији текст који може да се пусти у оптицај са пуним убеђењем да је апсолутно аутентичан. Истовремено, настојање да се коначан текст припреми за штампу, очишћен од свих грешака, и да се то учини према примарним изворима, омогућава да се прати историја његовог настанка, утврде промене до којих је долазило у току дугогодишњег писања и објасне разлози зашто се то дешавало. Дисциплина, која се, као део науке о књижевности, бави тим питањима зове се текстологија. Текстологија би, према томе, била научно-критичка дисциплина која проучава историју настанка текста неког дела или укупног пишчевог опуса, тј. изучава све изворе и фазе настанка дела и грађу која прати његово стварање, а истовремено прописује технику издавања текста на основу одређених теоријских замисли. Као књижевно-научна дисциплина текстологија оперише одређеним терминима којима означава различите типове довршености или учешћа аутора у завршном обликовању текста. Тако се власторучно писан рукопис назива аутоГрафом, а рукопис који није писан ауторовом руком апоГраф. Различити се термини употребљавају и кад се говори о рукописима који су настајали у разним временским периодима и нису истоветног степена довршености, па се могу поредити. Такви рукописи називају се редакцијама или верзијама, које се међусобно могу разликовати суштински или у детаљима. Наиме, неки аутори су прерађивали своја дела и при том писали безмало нове текстове, као што је то чинио Михаило Лалић са већином својих романа, па се говори о две верзије Лелејске Горе или Хајке. Или, у две верзије написан је Ускок Симе Матавуља, а може се говорити о три верзије романа Нечиста крв Боре Станковића. Међутим, варијанте су разлике међу више издања једнога дела које нису од суштинског значаја. У поезији, стога што су песме краће форме и захтевају испуњење неких унапред задатих норми које је песник сам себи поставио или су садржане у бићу жанра, јавља се неупоредиво више верзија појединих песама. Према великом броју верзија песама био јепознат Јован Дучић, а особито Момчило Настасијевић који је неговао строг однос према песничком раду и мењао песничку технику, упоредо са променама поетичких начела увремену у којем их је писао. Тако су неке његове песме исписане у преко десет верзија, а песма „Вечерња“ броји чак двадесет и две верзије. Дучић је знатан део својих песама писао у више верзија. Циљ који себи постављају текстолошка истраживања своди се на успостављање тзв. основног текста, и упоредно штампање верзија и варијанти, при чему се користи посебна техника обележавања кад се преносе мање разлике и штампање целих текстова уколико су оне велике. На крају се дају напомене, у којима се објашњавају уочене појединости и неправилности, било да је реч о штампарској, ауторској грешци или о свим променама које се примете. Тако настају тзв. критичка издања. Критичка издања неког писца садрже истоветну обраду свих његових дела. Њих ради обично екипа стручњака и њихова припрема траје некад годинама и деценијама, а у њима су заступљене све операције о којима је било речи, тј. успостављен је основни текст, дате су његове верзије и варијанте, описане промене у њима, описани рукописи, уколико је реч о заоставштини, у напоменама су изнета приређивачка начела. Свако појединачно дело припрема се у критичком издању тако што се покушава одредити, ако је аутор мењао доцније текст у односу на прво издање, аутентични или основни текст дела. У том случају постоји начело да се уважавају прво и последње издање које је аутор редиговао и одобрио за штампу и оно изражава последњу и дефинитивну вољу његову. Последњем издању даје се предност у односу на прво издање. Критичко издање пружа, ако је пажљиво припремљено, најмеродавнију слику о писцу и његовим делима, а кад је реч о појединачном остварењу, оно даје историју настанка и развоја одговарајућег текста и то од тренутка кад га је писац скицирао до последње верзије какву је писац замислио као његов коначан изглед. У тој форми дело ће наставити да живи у историји и да буде подлога других врста издања књиге популарног и научно популарног карактера. Важност критичког издања није, међутим, само у томе што успоставља за вечност тзв. аутентични или основни текст, већ што приказује и драму његовог настанка, натчовечанске напоре аутора да му да коначну форму која ће испунити његове првобитне замисли. Дајући укупну слику рађања једнога дела и целокупног пишчевог опуса, критичко издање најбоље предочава како се креативно или стваралачко писање суштински разликује од обичног писменог комуникативног саопштавања или научноаналитичког уопштавања. Оно се не држи задатих правила и за њега не важе уобичајене квалификације успешног текста. Кад је реч о лирском песништву и драми,разлика је уочљива већ на први поглед: лирски текст је крајње редукован и формализован, сложен у стихове, строфе и циклусе и стиховни поредак се не поклапа са синтактичким изразом. Драма је дијалошка форма и као таква подлеже законима говорења и дијалогизованих радњи по томе се разликује од наративних форми, односно од прозе. Подела песништва, тј. књижевности у ужем смислу на три рода (лирски, драмски и епски) ипак укључује прозу у круг песничких форми, иако се на први поглед не разликује суштински од оних који то нису.
