Поетичка мисао српских предромантичара Јован Дошеновић и Сава Мркаљ
У првим деценијама деветнаестог вијека српска поезија се суочавала са
бројним изазовима. Ваљало је одредити њену будућу путању, а то није био нимало
једноставан задатак. У условима када још није било ријешено питање српског
књижевног (стандардног) језика, подразумијеваног предуслова развитка
националне књижевности, пјесничком стваралаштву требало је установити
поетички курс, дефинисати ритмичко метрички регистар (регистре), одредити се
према утицајима, као и према властитој традицији, назначити тематско-мотивске
склопове, као изразито варијабилне категорије, итд.
Народна књижевност ће свој плодоносни утицај на српску писану умјетничку
поезију извршити тек у доба романтизмна, отприлике четрдесетих година
деветнаестог вијека, када се дешава плодоносни укрштај два магистрална, до тада
прилично одвојена, тока српске књижевне традиције.
Осамнаестовјековна пјесничка традиција, као природно залеђе новије српске
поезије, била је прилично оскудна. Историчари националне литературе овога
раздобља склони су да нагласе његов непјеснички карактер. То не значи да
пјесничког стварлаштва није било, нарочито међу Србима католицима у Дубровнику.
Оно данас на снажан начин потврђује континуитет српске књижевности, али на
српску поезију с краја осамнаестог и почетка деветнаестог вијека неће знатније
утицати. И српска грађанска поезија, која је обилато његована у осамнаестом
стољећу, тек ће на прве српске романтичаре, нарочито на Бранка Радичевића,
оставити знатнији утицај.
Зачеци поезије у новој српској књижевности, у првим деценијама осамнаестог
вијека, у знаку су руског утицаја (под којим је тада била читава српска књижевност),
рускословенског језика и пољског тринаестерца. Па и поред тога, најуспјелија
пјесничка остварења настала су на народном језику. Најбољу пјесму у
преддоситејевској епоси српске књижевности осамнаестог вијека написао је Захарија
Орфелин под упечатљивим насловом „Плач Србији“. Ово пјесничко дјело има своју
варијанту и на рускословенском језику, чиме на репрезентативна начин наглашава
двојност којом су се одликовле српска култура и књижевност овога времена. Јован
Рајић, на почетку посљедње деценије осамнаестог стољећа објављује свој чувен
алегоријско-историјски спјев Бој змаја с орлови (1791), такође на чистом народном
језику, иако се сам није залагао, као црквени човјек, за његово увођење у
књижевност. Иако је најмање чувен због својих стихова, Доситеј Обрадовић је
написао једну од најљепших српских родољубивих пјесама, чувену „Пјесну на
инсурекцију Сербијанов“, као и још неколике пјесме које се са њом не могу
вриједносно поредити.
Прво штампано пјесничко дјело у српској књижевности јесте Горестни плач славнија иногда Сербији Захарије Орфелина, објављено у форми књижице у Венецији 1761. године. Док је прва пјесничка збирка српске књижевности, Краткое написаније о спокојној жизни, објављена у Бечу 1788. године.
Објављивање пјесничке збирке у првим деценијама деветнаестог вијека
представљало је прворазредни културни догађај. На примјер, најважнији и
најутицајнији српски књижевни стваралац након Доситејеве смрти (1811), Лукијан
Мушицки, за живота није штампао ни једну књигу својих стихова.
Тек у овако сажето представљеном контексту може се сагледати значај
пјесничке збирке Јована Дошеновића под насловом Лирическа пјенија из 1809.
године. Дошеновић је на почетку своје књиге, у облику предговора, објавио текст под
насловом „Предисловије о пјеснотворству“, који је до данас остао један од
најзначајнијих трактата о поезији који су написани на српском језику. Дошеновић се,
према томе, у својој збирци не представља само као пјесник већ и као пјеснички
мислилац, навјешћујући, тако, да ће код најбољих и најсамосвојнијих српских
пјесмотвораца, мисао о поезији бити нераскидиво везана са самим поетским
кнађењем.
Овај пјесник се на почетку деветнаестог вијека залаже за то да поезија у
нашем народу заузме оно високо мјесто које има код других европских народа.
Дошеновић се позива на европску традицију уопште, посебно издвајајући
италијанску литературу, на коју се угледа и под чијим је утицајем, који наглашава
како у поезији тако и у размишљањима о њој. Поезија тако висок углед заслужује
због тога што подстиче осјећање храбрости, врлине и благопристојности. Између
бројних пјесничких тема, Дошеновић истиче слављење: Творца, јунаштва, врлина,
љепота природе итд.
Ипак, као ненадмашно људско осјећање и пјеснички мотив, наш пјесник
издваја љубав, јер наш свијет, свијет за нас примјечателни, по љубви величества
божјега создан је, да; љубав јест његов темељ, љубвом напуњен, љубвом се уздержава,
и ходатајством љубве све у њему стоји, све се рађа и живи. Тако сједињена са
животом, љубав може бити различита, и то као: љубов самом себи, љубов к Богу, к
родитељем, к чадам, к сроднима и к ближњима друговом и пријатељма. Најкрепчајша
и чувстителњајша јест љубов наша к њежноме полу, од које никаква ствар
природнија бити не може человјеку.
Пјесмотворство се, очигледно искуствено тврди Дошеновић, зачиње у
тијесном додиру и преплитању маште и непосредног опитног искуства
пјесмотворца. Када је ријеч о пјесничком изразу и његовом упјесмљеном облику,
Дошеновић прецизно уобличава идеал који ће моћи достићи само највећи мајстори
стихотворства: знати у целом ретку свагда речи све согласно спојити, да изрекавши
једну, друга већ сама прилева се на уста за первом, и тако све једна за другом да се
нижу слаткогласно… То је цала, пак силна вештина, и мили дар природе у једнога
песнотворца. Овај захтјевни пјеснички концепт подразумијева највишу артистичку
мјеру коју није лако достићи, до које су само изузетни посвећеници досезали.
Дошеновић још једном притврђује да је то могућно садејством природне
обдарености и вјештине.
Приређивач Сабраних песама (2005) Јована Дошеновића, Душан Иванић
„Предисловије о пјеснотворству“ означава као први оглед о пјесничкој поетици у
српској књижевности, који се истовремено може сматрати и манифестом
предромантичарске стилске формације у српској књижевности.
Један други српски пјесник, Дошеновићев савременик и припадник крајишког
пјесничког круга, Сава Мркаљ, реформатор српског ћириличког писма, готово је
мимогредно изнио ставове који имају програмску снагу.
О предромантичарској стилској формацији Мркаљ је имао изграђене погледе,
које је као готово све што је оставио, узгредно (фрагментарно) саопштио. У писму
упућеном Димитрију Давидовићу из Далмације 26. марта 1821. године, објављеном у
Новинама Сербским исте године, Сава Мркаљ износи властито пјесничко вјерују, које
се може сматрати сажетим манифестом предромантичарске пјесничке школе. Због
занимљивости запажања вриједи овдје цитирати највећи дио тог, иначе невеликог
писма:
У пјеснама налазе се двије ствари, од који’ једна ми је толико мила, колико што
ми је друга мрска и неугодна; то јест: Сличност и Баснословија (Грчака и Римска). На
Баснословију мрзим; она ми је као трн у оку. А да је заиста садашње употребљење
Баснословије непристојно и невриједно, и неблагоразумно, сваки ће ми ваља онај
допустити, који се добро и збиљски опомене, да је она или већ одавно издерата, и
сљедователно сад празна и смијешна, сад мртва; или не доста познана, и због тога
тавна и мрачна; или дивија и неблагоображена, коликогођ и времена она, у којима је
измислише; још да је нашем Ришћанском Закону, добрим уредбама и наравима
супротивна, и на саблазан; јер коме нијесу позната гадна и злочинска дјела Грчкије и
Римскије Богова?
Сличности што се дотиче, надам се, да и у том право имам; зашто је ш њом
(да друго ништа не речем) дражесна једна красота више, и једно згодно срецство,
лакше допасти се Читатељу и Слушатељу, и превући њи’ прије на своју страну. Што
је сличност потешка Спјевцу, то не може њему служити за одговор и оправдање; та
красно удожество теготе своје нужно имаде.
Два српска пјесника с почетка деветнаестог вијека, Јован Дошеновић и Сава
Мркаљ, уобличавају (и заговарају) захтјеван пјеснички програм, који се, из данашње
перспективе, само једним дијелом може везивати за предромантичарску стилску
формацију, а заправо представља концепт поетског стварања који се у сагледавању
поетичке мисли о српском пјесништву не смије оставити по страни.
