Први услов
Својим говором и писмом ми изражавамо своје мисли; према томе, први услов
за јасно и правилно писање јесте јасна и правилна мисао. Када се човек потруди да
ствар о којој говори или пише добро проучи, да има што више података о њој, да су
му узрочне и последичне везе између разних елемената те ствари јасне и разумљиве,
да тачно зна шта хоће да каже о тој ствари – онда ће му реченице потећи глатко и
течно. Прво правило је дакле: јасно у глави – јасно у изразу, и обрнуто!
А да ли се то може научити? Може, и те како! Треба само почињати с
предметима који су нам блиски и познати, говорити и писати о њима, а касније
учењем, читањем и размишљањем о стварима ми ћемо проширити свој културни
видик, па ћемо самим тим проширити и ојачати своју мисао, а с њом и свој израз. Ми
пишемо писмо своме рођаку и пријатељу, па нам ни на памет не пада да се мучимо са
изразом, са писањем, све иде глатко и течно, перо просто не стиже да пренесе на
хартију наше мисли, осећања, утиске. А ето, ученик пише писмени задатак (или
службеник извештај, или неки почетник белешку или чланак) и када предмет о коме
пише не познаје довољно, онда све нешто запиње, мисао се заплиће, реченица
никако да дође до тачке, а већ је дугачка, предугачка, и у њој има мисли за педесет
реченица итд.
Други услов
Тако смо дошли до другог услова. Не пишите дугачке реченице и немојте на
силу бога настојати да вам реченица буде богата, звучна, накићена, да учини утисак
на читаоца и да му покаже како сте дубоки и мисаони. Јер таква тежња често доводи
до онога што се у стилистици назива „фраза“ и „фразирање“, а то ће рећи: гомила
звучних речи без јасне мисли и прецизног закључка. Тако је, нпр., празна фраза
израз: „богатство терминолошког колорита“, што у ствари ништа не значи, или
реченица: „Станковић посматра Софку кроз призму раскоши и безбрижности за
животну егзистенцију, што у ствари треба да значи да се Софка не мора бринути за
свој материјални опстанак и да је писац и слика у тој атмосфери безбрижности и
раскоши, али је све то изражено у облику једне нејасне, недоречене реченице. Треба
писати просто, природно, са оноликом дужином реченице колику нам допушта наша
мисао, па ће са развијеном мишљу доћи и до развијене реченице. И не треба се угледати ни на кога, не треба подражавати туђем стилу.
„Стил је сам човек“ – одавно
је рекао Бифон, и ми можемо писати само својим стилом, а он зависи од целокупне
наше личности, од наше културе, од нашег мишљења. Самосталност у писању и
грађењу реченице према сопственим способностима – то је друго правило за добру
писменост.
Трећи услов
Али кад кажемо да се не треба угледати ни на кога, то не значи да смо ми
довољни сами себи и да нам никакав узор и подстрек нису потребни. Напротив,
читање добрих пиsаца – трећи је услов за наше самостално напредовање у
писмености. Разуме се, ми ћемо их читати не да бисмо им слепо подражавали, да
бисмо узимали њихове реченичке конструкције и фразеолошке обрте, него да би
богатство њихова речника, правилност њихове фразе и течност њихове реченице
оплемењивали и обогаћивали нашу реченицу и наш речник. То усвајање туђег
језичког блага тече неприметно, постепено, често и несвесно са наше стране, али оно
се увек постиже читањем добрих књига. Треба само читати полагано, с пажњом,
трудећи се да осетимо лепоту неког израза, развијеност реченице, складност и
повезаност речених мисли, хармонични ритам читавог текста. У ту сврху није згорег
научити неку песму или, још боље, неки прозни одломак који нам се допао, или
гласно га рецитовати, уживајући у речи, у складности реченице, у прецизности и
потпуности изнесених мисли.
Четврти услов
Разуме се, упоредо са тим ми морамо вежбати упорно и систематски своју
писменост. Што чешће стављати на хартију своја запажања и своје мисли о било ком
предмету – такво вежбање је четврти услов за развијање писмености. Ви сте били на
излету, или на неком митингу, прослави итд. – опишите шта сте све запазили том
приликом. Ви сте дискутовали са својим другом о неком питању које је блиско и вама
и њему – потрудите се да ту дискусију што верније забележите; имаћете од тога
двоструку корист: вежбаћете се у писмености и уочаваћете своје и његове слабе и
јаке доказе у дискусији. Прочитали сте неку књигу – забележите укратко њену
садржину и дајте и свој критички суд о њој; у штампи ћете наићи касније и на
критички приказ те књиге, па ћете онда упоредити шта сте ви запазили о тој књизи,
а шта критичар, како сте ви рекли о томе, а како он; запазићете колико има празнина
и недоречених мисли код вас у поређењу с критичаревим приказом, а можда ћете
открити да сте ви запазили нешто што је њему промакло, или да сте нешто тачније
оценили него он. Или, гледали сте неки филм или позоришни комад. Напишите своје
утиске о томе, реците шта мислите о теми, глумцима, режији итд.
И најзад, сви се ми бавимо својим пословима и сви се ми мање-више интересујемо за своју струку:
вежбајте се у стручним написима, обрађујте у писаном облику питања из струке; ту
сте најсигурнији у своме знању, ту владате и стручном терминологијом и речником,
па ће вам у тој области писани израз бити најлакши и најтечнији.
Пети услов
Приликом самосталног вежбања у писању, поред јасне мисли и течне
реченице, потребно је постићи и ред у излагању. Можемо ми имати сјајне мисли о
неком питању, можемо их исказати песнички лепим реченицама, али ако су те мисли
набацане без икаква реда, збрда-здола, ако се исте или сличне мисли понављају на
разним местима у нашем писаном саставу, а различите мисли се налазе једна крај
друге, наше писање неће вредети много, јер га нико неће моћи да чита и прати са
задовољством, него с напрезањем и муком. А да бисте постигли ред у излагању,
потребно је да га још пре писања укратко забележите, да направите план свога
писаног рада. Овде је тај услов по реду пети, али је по својој важности први. Ми смо
га навели на крају због тога што је у поступном усавршавању у писмености најприје
потребно постићи правилну и јасну мисао једне реченице, па тек после ићи ка све
сложенијим и сложенијим облицима писања, све до самосталног написа о једном
питању. Јер, с друге стране, шта ће нам и план и ред у излагању ако је то излагање
испуњено низом конфузних и неправилних мисли и реченица.
Шести услов
И последње, али златно правило: прегледајте и исправљајте оно што сте
написали. Треба знати да је ретко коме дато да у првом замаху пера постигне и
најбољи и најправилнији израз. Ми читамо неку лепу приповетку, а и не слутимо
колико је напора и рада уложио писац исправљајући и дотерујући свој текст. Познато
је да су и највећи писци исправљали своје текстове по неколико пута и у рукопису и у
већ сложеном у штампарији тексту, да су увек тражили бољи и сложенији израз,
тачније формулисану мисао, складнију реченицу, живљу и пластичнију слику. Па ако
су и велики писци налазили погрешке и неуспела места у своме тексту, колико ћемо
у том погледу тек ми имати потребе да пажљиво прегледамо и једанпут, и двапут, и
више пута оно што смо написали, и да према својим способностима исправимо
погрешке и дамо најбоље што можемо дати. Да је тако радио, један ученик не би пропустио ову грешку у својој реченици: „Народна поезија говори о Марку Краљевићу, Милошу, Косову пољу, кнезу Лазару, који падоше у борби против турског освајача“, где је очигледна логичка грешка: Косово поље не може да „падне у борби
против турског освајача“. А још понајбоље је да то што смо написали, ако не морамо
одмах предати, оставимо после прве и непосредне исправке у фиоку, да се – како се
то каже – „охлади“, па да га после извесног времена поново прегледамо. Уколико су
врменски размаци између појединих исправки дужи и уколико се исправке врше
више пута, утолико ће и корист од тог нашег рада бити већа. Ми ћемо тада сигурније
уочавати своје грешке, налазићемо и боље и тачније изразе, створићемо шире и
развијеније реченице – све у складу с нашим општим ширењем културе и с нашим
општим повећањем писмености.
