Фестивал поезије и прозе за младе „Градишко прољеће“ и ове, 2021. године,
одржава се у специфичним околностима, у којима и даље водимо борбу са опаким
вирусом корона. Принуђени смо, отуда, да и овога пута наш кратки курс Школе
креативног писања организујемо онлајн. Иако смо увјерени да је живи контакт
незамјењив, неопходно је прилагодити се околностима у којима се нашао практично
читав свијет. Човјеку није дано да одређује околности у којима ће живјети и
дјеловати. Можемо им се само прилагођавати, мијењати себе!
Дар писаног изражавања и споразумијевања један је од најважнијих којим смо
обдарени. У предговору Првом српском буквару (1827), у тексту под насловом „Оглед
српског буквара“, Вук Стефановић Караџић саставља на српском језику можда
најснажнију глорификацију писма и писмености. Најважнији дио тог текста гласи:
Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може успоредити са
писмом. Пријатељу или зналцу своме, који је на далеко преко бијела свијета, послати
мисли своје на комаду артије; читати што су други писали прије двије иљаде година,
и написати, да могу други послије неколико иљада година читати; што је наука, која
ум љуцки готово превазилази, и могло би се рећи, да је онај, који је први њу измислио,
био више Бог, него човјек. Писмо је отворило пут уму љуцкоме, да се приближи Богу по
могућству своме.
Најједноставнија и најтачнија дефиниција књижевности јесте да је она
„умјетност ријечи“. Шта значи ова дефиниција коју научимо веома рано у своме
школовању? Коликогод се наша знања о књижевности продубљивала, она се увијек
сведу на наведену дефиницију, потврде њену вјеродостојност. Литерарно
изражавање подразумијева употребу језика која је битно другачија од уобичајне
свакодневне комуникације, у којој се поред језика служимо и тзв. невербалном
комуникацијом. Када говоримо о језику у његовој свакодневној и његовој
умјетничкој употреби, треба имати на уму једну важну разлику. Књижевни
(стандардни) језик није истовјетан са језиком књижевности. Књижевним језиком се
користимо да бисмо општили с људима, остварујућу се као бића заједнице кроз
разноврсне форме друштвености. Свијет књижевности подразумијева онеобичену
употребу језика. Умјетност ријечи подразумијева посебну брижност према употреби
језика, потребу да се изречено и наша замисао или емоција, уобличена прије него
што је преведена у писану ријеч, ускладе и хармонизују. Повремена произвољност и
нехотична непрецизност у свакодневној комуникацији – у којој је почесто важнија
течност од тачности – недопустиви су у књижевноумјетничком исказивању.
Најзад, споменимо и то да постоје разноврсни стилови (административни, публицистички,
научни, разговорни итд.) који подразумијевају посебне облике изражавања.
Да би ријечи биле овјековјечене, да не би биле заборављене, да би превазишле
своје вријеме, писци им дају отпорну снагу уметности (И. Андрић). Због тога читамо
књижевна дјела која су написана прије више стотина година, увијек то чинимо са
задовољством, не питајући се када су настала и шта је подстакло њихове ауторе да их
напишу. Према томе, истински вриједна дјела не застаријевају и непрестано
привлаче занимање читалаца.
Да би један текст био умјетнички, без разлике да ли је прозни или поетски, он
нужно мора да има пренесена значења, иницирати снажна осјећања, посједовати
необичну организацију ријечи и реченица, али умјетнички карактер могу да имају и
они дијелови текста који спадају у свакодневни говор. Постоје велике пјесме, попут
„Спомена на Руварца“ Лазе Костића, које започињу као свакодневни колоквијални
говор. Важно обиљежје српске књижевности јесте застуљеност регионалних
подручја српског етничког просотра у њој, који није обједињен, ни данас а ни у
прошлости није био, државним границама. Та заступљеност присутна је
посредством језика (дијалектизама) и специфичних менталитетских ознака. Према
томе, језик књижевности може бити у знаку стилизације народних говора, који не
подлијежу нормама књижевног (стандардног) језика. На примјер, какав био био
умјетнички свијет Петра Кочића да његови ликови у својим исказима не чувају
локална обиљежја и колоритност говора његовог родног Змијања, са којим је био
животно и умјетнички срођен?! Исто бисмо могли упитати и за друге велике српске
писце који су тематски и језички били срасли са поднебљем у којем су рођени или у
којем су живјели и радили у неком периоду свога живота (Бора Станковић, Симо
Матавуљ, Стеван Сремац и други).
Сви имамо утиске, сви посматрамо свијет око себе, неки људи га снажно
емотивно доживљавају, али су само неки од нас писци, само неки имају потребу да о
свему што доживе и виде оставе писани траг. Како се тај утисак магијом језика
оживотворује у књижевноумјетничком дјелу?
Сви научимо азбуку, сви се описменимо, па неки, нажалост, тешко могу да
напишу молбу или писмо, а неки створе врхунска умјетничка дјела! То, наравно, није
једноставно објаснити. Треба нагласити: најсложеније ствари се могу објаснити, и
најчешће се објашњавају, на једноставан начин. Једноставно: нема универзалног
рецепта за умјетничко стварање. О томе ће бити ријечи у сталној „рубрици“ која ће
пратити нашу Школу креативног писања, а коју смо насловили: „Ствараоци о
стваралаштву“.
Пошто се налазимо у једном необичном моменту људске цивилизације,
моменту у којем постављамо више суштинских питања (о смислу људске
егзистенције и будућности свијета) него што имамо убједљивих одговора, треба
подсјетити: књижевност је увијек свједочанство о своме времену, али и о свим
временима, о питањима и проблемима која су изванвременска.
Није непознато, али ваља поновити: нека од највећих књижевних дјела
настала су у тешким историјским околностима, чак знатно тежим од ових наших.
Само један примјер: Иво Андрић је своја три најбоља романа (На Дрини ћуприја,
Травничка хроника и Госпођица) написао у окупираном Београду за вријеме Другог
свјетског рата.
Да ли ће о нашем времену, у којем већ више од годину дана сви мислимо на
опаки вирус који је пореметио уобичајне начине и токове наших живота,
најувјерљивије литерарно свједочанство настати сада или кроз неколико година и
деценија касније, то данас не можемо знати!
Можда ћемо сазнати на крају Фестивала поезије и прозе „Градишко прољеће“
за 2021. годину!
