У понедјељак (4.10.) у Културном центру Градишка представљен је документарни филм „Живот дугујем Светој Пeтки“, аутора Станка Шиника.
У разговору са господином Станком Шиником, сазнали смо шта га је то навело на снимања овог документарног филма, сама тематика филма, али нам је открио и неке будуће планове.
„Задњих пар година припремамо књигу о овоме селу, селу Врбашкој. Биће то монографија о Врбашкој, па у самој тој припреми дошао сам до података о једном нашем човјеку који сада живи у Србији.
Ја сам знао за њега одавно. Знам да је ликовни умјетник, скулптор, међутим сад сам дошао до података да је он у своме дјетињству преживио страшна мучења по логорима НДХ. Дошао сам до података да је као четверогодишњак био у логору за дјецу у Сиску гдје је преживио страховита мучења, поготово што су знали да је он унук од некадашњег кнеза са Козаре, Симе Вујића, па су га још више мучили.
Његова мајка Савка је била у рову са партизанима на Козари када су јој дјеца одузета и сви заједно су одведени у логору. Успјела је да побјегне, мислила је да су јој дјеца побијена, да више нису жива. У повратку, сакрила се на Козари са партизанима. Покушавала је да се свети непријатељу, да освети своју дјецу. Међутим, дошло је до једне мистичне ситуације. Једну ноћ у рову послије поноћи приказала јој се жена у бијелом. Послије је схватила да је то уствари њена заштитница Света Петка. Жена се појавила и рекла јој да су њена дјеца жива, да се налазе у логору у Сиску, да ће млађи син Неђо живјети још свега три дана, а старији Васо неће ни он још дуго.
Жена се појавила и нестала је, видјели су то и саборци који су били са мајком, са Савком. Видјели су то. Она је отишла код комаданта да је пусте. Пустили су је.Некако је успјела да се докопа Сиска, логора. Избави своју дјецу, два сина. И доведе их овдје на подручје Србца, код једне пријатељице, успјела је да их спаси, да их поново поврати у живот.
Послије рата, отишли су за Србију, за Инђију. Ту се Недељко школовао. Завршио је у Београду умјетничке школе. Специјализирао је вајарство и сликарство по Европи и наставио да ради по западу. У Швајцарској је упознао студента Моамера Гадафија који је био његов комшија.
Ту су се спријатељили и послије када је Моамер Гадафи дошао на власт у Либији он је директно од Јосипа Броза Тита тражио да Недељка Гогу пошаље за конзула у Либији.Гога је отишао у Либију, одвео своју породицу, дјеца су тамо завршила основне школе, послије се вратиo и наставиo да ради по Европи, западној Европи, Блиском истоку. У Србију се вратио `99. године.
Када је било бомбардовање Београда, ту је добио инфаркт мозга и дијабетес и онда је одлучио да се скраси, смири. Купио је кућу, средио и уредио, у Врњачкој Бањи. Ту је наставио свој живот и свој умјетнички рад. И дан данас је жив, има 85 година и данас ради, слика, сада је почео и мало да пише.Написао је већ једну књигу, а активно ради и на другој, пише и представља приче из његовог живота.“
Када сам све то спознао, одлучио сам да снимим један филм пошто 99% мјештана Врбашке, у којој је он рођен уопште не знају да тај човјек постоји.
Моја жеља је била да га под наводницима вратим у Врбашку, да народ Врбашке првенствено, али и Градишке и осталих села и околних мјеста, сазнају да тај човјек постоји и које све страхоте преживио у рату и какав је послије био његов животни пут.
Пратите наш рад.
Ваш Културни центар.
