У малој сали Културног центра Градишка у уторак (14.12.) одиграна је представа у продукцији Атељеа 212 и Сцене АСМ из Београда, а ријеч је о представи „Аудијенција“ Васлава Хавела у којој играју два веома позната глумца млађе генерације.
Публика није крила одушевљење иако се радило о доста „тешкој“ представи, коју су млади глумци сјајно интерпретирали и измамили многобројне аплаузе.
Искористили смо прилику за разговор и са Адмиром из Градског позоришта Градишка али и са Николом и Миодрагом:
Представа „Аудијенција“ је и на репертоару Градског позоришта Градишка. Имали смо прилику да погледамо верзију ове представе која је већ трећа по реду у београдском Атељеу 212. Какви су ваши утисци, односно шта су ваше колеге вечерас показале градишкој публици?
Адмир Мешић: Сјајни. Ја сам им баш мало прије честитао. Одлични су. Веома добро играју. Имају ту филмску глуму и пуно искуства пред камерама, тако да смо фактички видјели крупне кадрове на сцени.
Заиста одлична дуо драма. Два млада глумца у успону са врхунским талентом.
Ми ову годину затварамо управо са овом представом, барем што се тиче представа за одрасле. Имамо још представу за дјецу до краја године, али ова представа је некако круна ове године која је била оптерећена короном као и претходна.
Нашој публици понудили смо једну заиста одличну представу. Један текст који је врхунски. Аудијенција је један класик, а колеге Радонић и Ракочевић су то вечерас одлично одиграли, што се и видјело по реакцијама публике, дуготрајним аплаузом и пуном салом.
Пуно нам је срце када имамо овакав слободно могу рећи позоришни празник који смо ево у децембру пред крај године понудили нашој публици.
Откуд опет аудијенција с обзиром да је ово само у Атељеу 212 већ треће постављање? Да ли је универзалност овог текста кључни разлог због којег сте се одлучили на тако тежак задатак, јер сте били свјесни да ћете бити упоређивани са вашим славним претходницима?
Никола Ракочевић: Није било само питање поређења са другима. Да је била једна добра представа прије ове наше онда би већ било проблематично, али пошто само у Србији има једно двадесет Аудијенција, од Бате Стојковића и Петра Краља па на овамо, више није био толики проблем узети овај текст.Васлав Хавел успјео је да представи ситуацију у земљи, ситуацију у свијету кроз два човјека која разговарају у једној канцеларији и то је оно што је фасцинантно код овог текста који је апсолутно универзалан. Просто говори о томе како системи функционишу, те како се ништа није промјенило. Можда су средства мало другачија, али репресија и даље постоји.
Да ли бисте се сложили са констатацијом да су оба јунака несрећни људи? Свако носи неку своју несрећу, различиту на први мах, али их то уствари обједињује.
Никола Ракочевић: Тако је. Они су апсолутно на различитим странама, а опет су на истој страни и то је оно што фасцинантно код овог текста и код ових јунака. Оба јунака су заправо трагична, носе своју карму и свој проблем са собом.
Да ли ви заиста попијете све ово пиво?
Никола Ракочевић: Попијемо оно што ви видите да попијемо. Поента је да се радња дешава у пивари, да они пију и да они кроз тај алкохол постају искренији један према другом и препознају се кроз тај алкохол.
Питао сам вашег колегу малоприје, али морам и Вас. Како видите чињеницу да се „Аудијенција“ само у вашем матичном театру играла већ неколико пута, те широм Србије и на простору цијеле бивше Југославије, а говоримо о тексту који је настао у једном потпуно другачијем миљеу још док је постојао Берлински зид када су ствари биле много другачије него данас, али чињеница је да многе Хавелове поруке које су садржане у овом тексту стоје и данас?
Миодраг Радонић: Прије свега мислим да сад већ припада класику, управо због тога што сте Ви сада рекли. Генерално тај термин класик, подразумјева да текст превазили друштвено уређење у којем је стваран и једноставно може да комуницира у било којем времену. Да ли је то другачије друштвено уређење или тотално нешто што ми сада не можемо ни да замислимо.Мислим да овај текст то може и дефинитивно зато и припада класику, а разлог томе је што се он бави суштинским међуљудским односима. Он јесте писан у вријеме те гвоздене завјесе у Чехословачкој и вријеме одређеног друштвеног уређења тада, али он више говори о људској природи, него о друштвеном уређењу за који је намјењен, тако да је то исто као код Шексипира. Сада правим малу дигресију. Шексипир је писао све своје комаде који су били везани за двор и дворске односе, а ви то сада можете да пресликате на било коју владу, било које државе на свијету. То је суштина зашто мислим да овај текст може да комуницира са публиком, а вечерас смо видјели да сви то разумију.
Ваш Културни центар!
