На неки начин доста необично књижевно вече, говорили сте тако надахнуто?
Проф. књижевности Радана Вила Станишљевић: Необично вече, зато што трагајући за суштином смисла откад је свијета и вијека зашто смо тренутак на овој земљи ако се све завршава смрћу. Како каже патријарх Порфирије, смрт увијек долази ненајављено и некако човјек не може на то да се навикне. Ово је сад заправо књига која је у Градишку стигла зато што је необичном судбином име Светлане Дуњић побудило у људима који овдје живе једну болну успомену, а онда наслов „Пут у повратак“. Ту је сад окосница романа .
Шта то значи пут у провратак? Заправо, шта значи повратак душе и шта ми са својом душом у неким тренуцима? Какве ми то водимо обрачуне? Да ли ми то можемо чврсто да се држимо у том простору, очекујући да се врати онај којег волимо и за кога би живот дали?
Ту је сад та окосница. Дијете које је отишло и пут у повратак, заправо пут родитељске љубави у трагању да се то оствари. Роман је сложен композиционо, има одломке и Јеванђеља, али оно што је у роману основна порука, то је искра живота у повратку.
Господине Дуњићу Ви сте иницијатор ове књижевне вечери, помало необична и другачија промоција књиге?
Па јесте, она заправо буди помјешана осјећања код мене. Тужан сам из познатих разлога, у исто вријеме сам задовољан што је вечерас овдје извршена ова промоција.
Прије скоро двије године на сајму у Београду је ова књига представљена као првенац ауторице Светлане Дуњић. Добила је трећу „Пегазову“ награду.
Тада када ми је професорица Станишљевић поклонила ову књигу, осим имена и презимена, посебно ме је погодио њен наслов „Пут у повратак“. Рекао сам све ћу учинити да та суграђанка Чачка буде гост Градишке данас са својом породицом и да промовише своју књигу.
Веома сам захвалан свима коју су вечерас дошли на ову промоцију и мислим да су имали доста разлога и доста лијепих ствари да чују од ових промотора који су вечерас радили. Посебно сам захвалан професорици Радани Станишљевић која је тако надахнуто побудила у мени сва она осјећања која већ шест година носим у себи.
Па ево нек’ вечерас ова промоција буде поклон грађанима и мојим суграђанима у Градишци да нас на неки начин подсјети на један тужни новембарски дан прије шест година.
Утисци о вашој промоцији овдје у Градишци?
Аутор Светлана Дуњић – Прије свега, желим да се захвалим на овој дивној вечери коју су ови људи по овако кишовитом времену издвојили, и да га посвете слушајући речи које су проткане овим романом, које провејавају и практично везују ваш град са мојим градом, путем имена на успомену покојне, преминуле Светлане Дуњић, односно како ми кажемо уснуле у господу и није чуда ради тај израз употребљен са мојом књигом која носи назив „Пут у повратак“, а која практично у трагалаштву сваког човјека за срећом представља пут у повратак Богу односно пут у повратак логосу или ко вјерује у универзум.
Сама књига могло би се рећи како су је други књижевни критичари који су се бавили њом практично фокусирали утисак на психолошки осврт. Мада ја бих прије свега рекла да је овај роман, један психолошко-тенденциозни роман.
Зашто тенденциозни? Зато што је написан са тенденцијом да практично буде на корист другим људима . Оно што представља практично свјетлост која освјетљава путем мог имена и моје мисли, а представља освјетљавање управо тог маленог божанског у срцима сваког од нас па и мог срца које путем, практично оловке у вези са мојим срцем и са мојим умом представља сврху мог живота.
Зашто кажем сврху мог живота, јер док нисам почела да пишем, а десило се заиста сасвим спонтано и неочекивано као што нам се многе ствари у животу дешавају неочекивано, а најмање да ова књига може уопште да од хиљаду сто педесет романа да добије било какву награду, при том је нисам писала са намјером нити да је објавим нити да добије награду, него просто да буде на корист неким мојим пријатељима, чијом практично, заслугом и идејом је она објављена.
И за крај да не ширим превише причу јер треба бити кратак. Оно што желим да кажем да сама спона практично сјећање на успомену ваше суграђанке представља и овај тренутак овдје, рађање нечег новог, а рађање новог је да у овом моменту заиста треба сада да изађе, очекујем сваког секунда из штампе моја друга књига, која носи назив „Игрокази белином“.
Када кажем „Игрокази белином“ и зашто доводим у везу са преминулом Светланом односно сјећањем на њу?
Белина практично по мом мишљењу представља тај наш повратак белини небеског односно божанског. У прилог томе говори, једна прича које сам се сјетила, али када се завршила промоција, просто подстакнута причом двоје професора.
Пошто много волим Белу Ханваша, има једна прича из његове књиге „Брига о животу“, а говори о сну. То је прича „Сан“. У тој причи о сну, практично говори о душама које су представљене, које се приказују у његовом сну. Сви знамо да по Јунгу снови могу бити реалност и молитва и оно божанско кроз нас што се практично приказује у том несвјесном кроз снове, јер снови заправо показују гдје је наша душа, гдје смо ми у том моментуму. Колико смо ми практично спремни за ту непролазност живота и колико радимо на томе да будемо духовно фокусирани на све оно што нам се дешава у животу. У тој причи између осталог се говори о пчелару. Он је уснио једног пчелара који представља њега односно сматра се Творцем и гдје пчеле долазе на кошницу у коју их он убацује. Оне које су сјајне убацује у различите врсте пећи које се налазе у тој кошници. Оне су јадне, уморне, никакве. Сада он сваку смјешта у одговарајућу кошницу како би се ту исцијелила сва она њежна крилца. То су као птицолике пчеле. То нису ни пчеле, него птицолика пихтијаста бића.
Шта бих ја рекла овдје, опет поменућу због преминуле Светлане. То птицолико биће које представља душу, некада те душе доспјевају и одлазе онакве какве су дошле овдје. Значи онако драгуљасте, блиставе и сјајне. Е оне заузимају посебно мјесто у тој кошници, одакле их он односно Творац пушта у поновну слободу односно, није то слобода то је живот који практично овдје на земљи представља патњу. Можемо ми да причамо шта хоћемо, али суштина нашег живота да се кроз ту патњу изборимо за ту трунчицу среће како би смо управо у ту кошницу отишли што блиставији, а не уморни.
