Један од најчешћих облика јавне комуникације јесте старовременски жанр бесједа. Реторици као дисциплини, и бесједи као њеном доминантном облику, посебна пажња је поклањана у античком периоду, из којег нам долазе, све до нашег времена, најбољи приручници о говорничком умијећу. Иако би се на први поглед рекло да је беједа монолошки, наглашено персонализовани облик јавног изражавања, суштински, она је дијалошки жанр. Штавише, у њеном језгру, као диференцијално обиљежје према другим облицима, налази се дијалог. Усмјерена ка слушаоцима, њима намијењена, она је и неогућа без њих. Комуникативна ситуација – повод, структура слушалаца, контекст, тематика – пресудно одређују карактер бесједе.
СТРУКТУРА БЕСЈЕДЕ
УВОД
- Има двоструку функцију: да привуче наклоност и пажњу слушалаца те да ненаметљиво најави главни предмет бесједе;
- Не смије да буде дуг; мора бити ефектан; понекад се може почети и без увода, али то захтијева посебну умјешност говорника; може бити изненадан, онеобичен, са намјером да затекне и позитивно изненади слушаоце;
- Класична средства за отпочињање говора су: саопштавање неке анегдоте; навођење примјера из сопственог живота; народна пословица; пажљиво изабран цитат; реторско питање;
- Врло често треба избјегавати класичне уводе, у којима се поздрављају предсједавајући, угледне званице скупа, сама публика, каои извињење говорника што је баш он узео ријеч, јер се сматра невичан говорењу, недостојан теме, исувише неискусан, да имају много позванији и припремљенији од њега, итд. (фигура скромности);
- Говорник мора бити што оригиналнији, јер задобијање пажње и интригирање слушалаца могу бити одлучујући за самопуздање бесједника и за успјех бесједе;
- Најнепожељнији увод је бесједниково спотицање о ријечи на почетку говора, реторски шумови, поштапалице, несигурност, дрхтав глас, итд.
- У најефектније почетке спадају они у којима се говорник директно обраћа публици, покушава да их веже за тему, да их учини не само пасивним примаоцима, већ активним судионицима, важним актерима у комуникационом ланцу;
- Обраћање слушаоцима у којем ће им се комплиментирати, подилазити и сл., најчешће је контрапродуктивно; као што су неефектни и препотенција и претенциозност говорника, које слушаоци нерадо прихватају и према којима се не односе са благонаклоношћу;
- Након што обезбиједи наклоност и пажњу слушалаца, бесједник мора да најави тему бесједе; на примјер, низ ефектних реторских питања може послужити као одлична најава теме;
- Понекад се у уводу наведе и основна мисао бесједе, тежишно становиште говорника, а ако је информативност у првом плану, или ако је у питању научна бесједа, онда се може изложити и структура говора, односно његови саставни дијелови (подцјелине).
Подразумијева се да је ова теоријска упутства, чија евиденција је направљена на основу увида у више реторичких приручника, лакше навести него у пракси примијенити. Постићи наклоност слушалаца, задобити њихову пажњу те најавити тему, јесу чиниоци које би морао имати сваки увод бесједе. Међутим, они зависе од искуства и дара говорника.
Ево неких добрих примјера, у којима су уобзирене главне напријед наведене теоријске претпоставке.
Свети Аурелије Августин овако започиње своју бесједу о смрти:
Човек прави тестамент пре смрти; он се брине о ономе што оставља за собом, а не брине се о себи. Ваша ће деца имати све а ви ништа. Ваш дух мисли како да олакша пут онима који долазе после вас, а не мислите о путу којим сами идете. Људи мисле о смрти тек кад виде како леш носе на гробље. Онда они кажу: „Ах, то је тај и тај. Још јуче је био међу нама. Нема ни недељу дана како сам га видео, говорио ми је о тој и тој ствари. Како је то чудновато; како је човек ништаван овде, на земљи!“ То људи обично говоре док још плачу за мртвим, док му још спремају гроб. Али кад га сахране, нестане и свих тих мисли. Људи се опет баве својим пословима и наследник заборавља онога кога је испратио до гроба и рачуна колико вреди наслеђе. И он мора умрети, али гледаће како и даље да врши преваре, отмице, проневере, да би дошао до задовољстава која ишчиле још док их човек ужива, и, што је најгоре, људи у гробу налазе потврду за сахрану душе: „Једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети!“
Уводни дио Гетеовог говора поводом Шекспировог дана 1771. године веома је поучан:
Мени се чини да је наше најплеменитије осећање нада да ћемо постојати и онда кад буде изгледало да нас је судбина свела на потпуно непостојање. Овај живот је, господо, сувише кратак за нашу душу; он сведочи да се сваки човек, најмањи као и највећи, најнезаслужнији као и најдостојнији, свега пре засити него живота, и да нико не достиже циљ коме је тако чежњиво стремио. Јер, иако је неко на свом путу дуго имао среће, ипак на крају, често пред лицем жељенога циља, упада у јаму коју му је богзна ко ископао, и претвара се у ништа.
У ништа! Ја! Који сам себи све, пошто све познајем само кроз себе! Тако узвикује свако ко осећа себе, и иде крупним корацима кроз овај живот који је припрема за бескрајни пут на ономе свету. Разуме се, свако према својим могућностима. Крене ли неко на пут најжурнијим кораком, онај други обува чизме од седам миља, постиже га, и два корака његова чине дневни пут оног првог. Било како било, овај марљиви путник остаће наш пријатељ и наш другар кад се будемо дивили гигантским корацима оног другог, славили их, следили његове трагове, а његове кораке мерили нашим.
РАЗРАДА
- Представља најобимнији и главни дио бесједе; у овом дијелу говорник се превасходно обраћа разуму слушалаца;
- Овај дио се своди на излагање предмета и доказивање;
- Према неким теоретичарима бесједништва, најприје се сачини овај, главни дио бесједе, па тек онда увод и закључак, који се саображавају према њему;
- Саопштавање/излагање чињеница може да се креће у два смјера: од општих ка појединичаним или обрнуто;
- Објашњење се може заснивати на низу дефиниција или тумачења, затим на сликовитим описивањима, навођењима илустративних примјера;
- Говор треба концентрисати на главне тезе које су од суштинског значаја за смисао онога што се жели доказати;
- Говорник мора разграничити: специфични циљ, основне идеје говора и њихове најснажније ослонце;
- Доказивање подразумијева излагање аргумената које је говорник прикупио припремајући бесједу;
- Постоји правило у античкој реторичкој мисли и пракси које гласи: Што није доказано исто је као и да не постоји;
- Тежишне мисли у говору морају се увијек доказивати; за сваку мисао у неопходно је пронаћи одговарајући аргумент или доказ;
- Постоји опасност да се са доказима и аргументима претјера, у складу са латинском мудрошћу која каже да ништа не доказује онај ко превише доиказује;
- Што се тиче распореда аргумената, не постоји сагласност око тога који доказ ставити на почетак а који на крај; њихов редослијед зависи од природе теме те, као у свему другом, од искуства и инвенције бесједника;
Један од блиставих примјера сучељавања аргумената и контрааргумената налазимо у припремним вјежбама ретора Афтонија. Тезу: Да ли је потребно женисти се, он обрађује на сљедећи начин у своме приручнику из реторике:
Онај ко жели да укратко испита у потпуности неку ствар, нека ми похвали брак. Брак је потекао с неба и само небо испунио је боговима. И оца им је установио, а одатле и појам отац потиче. И богове које је тако умножио, одредио је да чувају васељену. Сишавши на земљу свима осталим бићима подарио је способност рађања. И узевши под своје оне који нису знали како да претрајавају, научио их је да то учине преко својих потомака. Пре свега брак подстиче на храброст. Брак зна да донесе људима децу на свет и доведе жене због којих се води рат; и те дарове које је људима дао, непрестано окрепљује. Она праведнике све време ччини храбрима. С обзиром на то да су људи, који се плаше што чине праведне ствари, потомци оних који држе до части брак такве праведнике истовремено чини и храбрима. Али брак људе чини и мудрима. Улива им поверење јер о њима брине неко од најмилијих. И што је неочекивано, брак зна за обуздавање страсти, тако да склоност ка уживању стоји напоредо са осећањем чедности. Брак поставља законе уживањима, разборитост их законом обуздава. Задовољство само по себи подлеже казни, а у браку дивљења је достојно. Ако, дакле, брак богове начини и свакоме од њих потомке, ако храбре и праведне здружује, ако приправља мудре и разборите, како онда да неко не сматра брак вредним толике хвале?
Противно:
Зацело, кажу, али брак је и узрок многим невољама.
Разрешење:
Чини ми се да треба оптуживати судбину, а не брак. Невоље које се дешавају људима доноси судбина а не брак. Напротив, оно чиме се људи диче, домоси им брак, и то такође није судбина подарила. Стога је вредније да се дивимо више ономе што је лепо у браку, него да критикујемо невоље које судбина намеће. Ако и оно најгоре, што се човеку може десити, припишемо браку, зашто би неко одустајао од брака? Колико је тога што је досадно, у разним пословима, па ипак та досада не спречава нас да те послове обављамо. Да испитам занимања, једно по једно, којима смо вични, а која, без сумње, можемо да критикујемо. Изненадне олује онеспокојавају земљораднике и провала облака, праћена градом, уништава им усеве. Не уништи ли непогода потпуно земљу сељацима, али они ипак земљу не напуштају, већ остају на њој и даље је обрађују, премда им са неба стално прети опасност. С друге стране, несрећни су и морепловци кад их задеси бура и разбије им лађе. Морепловци после тога не напуштају пловидбу у којој су, сваки понаособ, кад је на њега ред дошао, нешто пропатили, већ све невоље приписују судбини и чекају да море опет буде повољно за пловидбу. Битке и ратови односе животе бораца, али они не престају да се боре зато што ће појединци изгинути, него су борци дивљења достојни. Радују се када гину, и скривају незгоде које их задесе ако је то ради заједничког добра. Зар треба да избегавамо толика добра због неких зала, јер због добра треба да подносимо и оне најгоре ствари. Није ли, дакле, неразумно да земљорадници и морепловци и уз њих још толики што ратују, подносе невоље ради похвала које уз њихова занимања иду, а с друге стране, да ми треба да презиремо брак јер брак доноси неке невоље.
Противно:
Заиста је тако, кажу, него брак жени чини и удовицама, а децу сирочићима.
Разрешење:
Ове невоље настају због смрти, а природа зна за тај усуд. Чини ми се да ти окривљујеш брак што боговима смртне ствари не прибраја. Зашто, реци ми, оптужујеш брак за оне ствари којима је смрт узрок? Зашто приписујеш браку оно што сама природа познаје? Ко се родио, извесно је да ће, на било који начин и умрети. Ако људи умиру зато што су рођени, њиховом смрћу постају удовицеоне са којима су живели у истој кући, и сирочад остаје после њих, зашто кажеш да је брак све то удесио наспрам саме природе? А ја, насупрот томе, мислим да брак управо ублажава и сиротовање и удовиштво. Али брак доводи сирочади другога оца, и та невоља не произилази из брака, већ браком прикрива и брак представља уточиште сиротовању, а није његов узрок. Тако сама природа смрћу мужевљевом води удовиштву, а удајом поново се склапа брак. Смрт чини жену удовицом, а брак, као чувар њених дражести, сједињује жену са мужем. Све оно што је у почетку браком стечено, а потом изгубљено, браком се поново задобија. И тако, брак зна како да помогне некоме да се ослободи удовиштва, а не како да удовиштво успостави. Надаље, отац може да изгуби децу ако помру, а браком да стекне другу; и тако је постао оцем по други пут не слажући се да то постане само једанпут. Шта дакле? Оно што је добро у браку замењујеш оним лошим! Чини ми се да ти не критикујеш, већ хвалиш брак. Приморао си нас да побројимо све брачне врлине и тиме си постао заговорник, а не противник брака. Клевећући брак натерасо си нас да му се дивимо, а од оптужби начинио си низ похвала браку.
Противно:
Истина, кажу, али брак је бригама проткан.
Разрешење:
Шта невољу може да ублажи него брак? Колика год да је невоља, у браку се она лакше подноси и, све у свему, с лакоћом муж нађе са женом заједнички језик. Какво је само задовољство кад муж са женом иде у кревет? С каквом жељом и надом очекује дете? И очекивано када се роди! Угледавши оца одмах га зове. Напокон, оно почиње нешто да учи, почиње да ради заједно са оцем. Бави се пословима у скупштини, брине о оцу кад овај остари и уопште постаје све оно што треба да буде.
Закључак:
Тешко је речима указати на све предности које нуди брак. Брак је величанствен. Брак ствара богове дарујући их смртницима, а смртнике умом дарује да им се чини како вечно трају као богови. Брак поучава супружнике да цене правду, подстиче их да воде рачуна о пристојности, и сама задовољства, која у другим случајевима нису допуштена, брак чини достојним поштовања. И стога брак треба да буде постављен на највише место од свих ствари које уважавамо.
Принцип доказивања, супротстављања различитих аргумената, показан је овдје на магистралан начин. Покуде, или контрааргументи, вјештим логичким савладавањем, у овој вјежби, преокрећу се у предности брака. Интересантно је да се у закључном дјелу, не притврђују већ изнесени докази, већ набрајају нови, како би се поткријепила основна мисао о користи брака. Најзад, завршни редови прерастају у похвалу брачној заједници.
Одлучно питање, након наведеног примјера, гласи: да ли су логички увјрљиви докази довољни да другога увјеримо у исправност нашег становишта.
У кратком напису о приступном предавању Богдана Поповића Слободан Јовановић је изразио разложну сумњу у моћ доказа, ма колико они иначе увјерљиви били: Разлозима се нико никад није убедио, и то је донекле и право, јер сваком разлогу има противразлог. Јовановић тежиште ставља на личност бесједника. Он мора да своје мисли сматра за истините, а да би их таквим сматрао, вели Јовановић, мора у њих да вјерује: Његове мисли треба да из главе сиђу у срце. Кад сам вјерује у оно што говори, нарочито кад то и живи, онда се и њему вјерује. Онда се убјеђења не доказују већ преносе. Најзад, закључује Јовановић: Сваки убеђен човек готов је беседник. Дакле, умјесто дфа убјеђује, говорник мора сам бити убјеђен.
ЗАКЉУЧАК
- Закључак је изнимно важан дио бесједе; по народној изреци која каже да конац дјело краси;
- Често се за крај говора остави нека лијепа мисао, пословица, изрека, сентенца, духовит обрт;
- На крају говора треба заокружити и коначно изложити основну поруку, јасно и ефектно;
- Послије тога слиједи обраћање емоцијама слушалаца ради остваривања стожерног говорниковог циља;
- Посљедња реченица представља завршни удар на разум и емоције слушалаца;
- Често може да буде ефектно реторско питање или читав низ њих;
- У сваком случају, нема добре бесједе без доброг, упечатљивог финалног дијела
- Стари Римљани су говорили да ће све бити хваљено ако крај заслужи похвалу;
Не претендујући да крај овог нашег одјељка посвећеног бесједи буде хваљен и да заслужи похвалу, наводимо два завршетка изговорених бесједа која то заиста заслужују.
Свети Јустин (Поповић) бесједу изговорену у патријаршијском храму у Сремским Карловцима, на Велики петак 1924. године, завршава сљедећим ријечима:
Не само за господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце – живот на земљи је незалазни Велики Петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну – благосиљај; кад те бију – праштај; кад те мрзе – љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље као и Господ. Враћај зло – добрим; бори се као што се Господ Христос борио; са гордошћу бори се – смиреношћу; с грубошћу бори се – кроткошћу; са мржњом бори се – љубављу; са увредном – бори се праштањем; са клеветом бори се – молитвом. То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус, он кроз страдање води у – васкрсење. Ми смо на том путу; на једном путу који завршава васкрсењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако се противимо злу добрим, ако се не гневимо кад нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурни на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда кад нас распињу Христовом молитвом молимо за мучитеље своје: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“. Амин.
Други примјер ефектног завршетка бесједе доносимо из говора српског пјесника Матије Бећковића под насловом „Храм гради нас, не ми њега“:
Зато је подизање Светосавског Храма још једно васкрсење, нови доказ да је оно што не знамо дубље од онога што знамо, да је свака сила за времена, да над разумом остаје надразум, над силом виша сила. Зато је Храм на Врачару већи од нас, дубљи од наше памети. Као што је из века у век већи Свети Сава.
Храм гради нас, не ми њега. Не скупљамо за храм – већ скупљамо за себе. Он мора имати највећи распон крила да би се могао одржати над нашим заједничким амбисима и провалијама. И да би нас могао учити шта да радимо и какви да будемо. Јер како да будемо Срби ако не можемо да будемо људи.
