Постоје у свијету књижевних дјела мјеста која бисмо могли назвати повлашћеним. Њих памтимо, њима се повремено враћамо, с њима успостављамо особен однос, најзад, не улазећи овдје у сазнајну природу књижевности, из њих учимо. Једно од најљепших дјела српске књижевности су Мемоари проте Матеје Ненадовића. Иако је читава књига заниљиво свједочанство о једној изузетној личности и по много чему прекретничком времену у којем се одиграо његов живот (прве деценије деветнаестог вијека, у које пада српска револуција и почеци обнављања националне државе), уводни дио је нека врста њеног смисаоног сажетка. Мемоари се читају са непрестаном мишљу на њихов почетни одломак.
Ево како он гласи:
Као што многогодишњи храст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и све ближе своме се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле – осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу прикучује.
Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стра, очекујем последње вече мога живота, моје мисли не лете више у оне године у којима имам јошт да живим, него у оне у којима сам живео. Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стра осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мога живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми савест штогод пребацити могла.
Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот променљив био; путовао сам далеке путеве и код куће мирно седео и у мојој башти воће калемио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општега мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме говор простога кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи; имао сам лепе куће и гледао их из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивале су заповести из мојих уста и опет судба ме доводила да пред оним ашто су били моји пандури на ноге устајем. То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се никад тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.
Прота Матеја Ненадовић (1777–1854), син кнеза Алеске Ненадовића и отац пјесника и путописца Љубомира Ненадовића, био је устанички војвода, први дипломата обновљене Србије те први предсједник Правитељствујушчег совјета. Када се под старост одлучио да опише бурне, историјски далекосежне догађаје чији непосредни учесник је био, невичан писању, обратио се за помоћ Вуку Караџићу, који му је упутио једноставан савјет: Напишите ви тако као што причате. Прота га је очигледно послушао и тако је настала знаменита књига коју је послије ауторове смрти, штампао Љубомир Ненадовић.
По метафоричности исказа и дубоком разумијевању историјских кретања и људске судбине, прота Матеја се у овом фрагменту открива као даровит писац и истински мудрац. Како његово животно знатно надмашује лектирно искуство (које је морало бити скромно будући да је прота није завршио никакве школе), он је, несвјесно, опредметио чувену барокну метафору о „колу среће“, промјењивости и неизвјесности људске судбине. Прота, као у каквом усменом исказу, апострофира потомке, којима намјењује своја искуства, ради њих у књизи овјековјечена. Тај интимистички тон с почетка Мемоара даје овој књизи нарочиту снагу сугестивности и иницира једно важно начелно питање сваког прозног литерарног сказивања. О чему је, заправо, ријеч? Прозни текстови написани у првом лицу зраче увјерљивошћу, читаоци их доживљавају вјеродостојније, упркос једном од темељних наратолошких наука о томе да је свако приповиједање, суштински, увијек у првом лицу. Без обзира на то да ли је приповједач себе означио нареченом граматичком категоријом или то није учинио.
****
Вук Караџић је установио модел приповједне прозе „на народну“, засноване на причалачким обрсцима из српске усмене традиције. Прота Матеја је више интуитивно био његов сљедбеник. Ту традицију ће књижевни историчар Јован Деретић назвати вуковском, за разлику од доситејевске, која је своје форме црпила из српске писане баштине. Почевши од Стефана Митрова Љубише, који је поетички границчни писац, приповједачи српског реализма ће наставити да рекреирају обрасце укоријењене у патријархалној причалачкој култури. Та карактеристика ће бити видљива на различитим плановима реализације њихових умјетничких текстова. Код раних реалиста, једна од највидљивијих спона са обрасцима које је Вук Караџић успоставио, јесте приповједна техника сказа, симулирање усменог приповједања. Бројне реалистичке приповијетке призивају праситуацију приповиједања, чији опис се може сажети сљедећом формулом. Постоји неко ко приповиједа, постоји нешто о чему се приповиједа и постоји публика којој се приповиједа. Сва три ова чиниоца – у савременијој терминологији: писац – дјело – читалац – битно одређују природу умјетничког реалистичког текста, у којем се преплићу усмено казивање и писана процедура.
Показне примјере приповједачких модела о којима је ријеч сусрећемо у устаничкој прози Вука Стефановића Караџића, али понајвише у оба издања његовог Српског рјечника (1818, 1852.). То је јединствне књига српске књижевности која је привлачила пажњу српских пјесника из епохе романтизма, приповједача представника реалистичке стилске формације, као и потоњих стваралаца, све до данашњег времена. Једновремено, снажно интересовање за Српски рјечник исказивали су и проучаваоци српске књижевности.
Савремени српски писац Миро Вуксановић, приређивач Српског рјечника за едицију „Десет векова српске књижевности“, назива ову књигу романом о ријечима и за такво њено одређење, у обимној студији, даје аргументовано образложење. Миодраг Поповић, аутор једне од најбољих монографија о Вуку Караџићу, написао је књигу о два издања Вуковог рјечника под насловом Памтивек. Поповић тврди да у Вуковом Српском рјечнику има више поезије него код свих српских пјесника прије Бранка Радичевића. Из два изложена виђења може се закључити да је ријеч о жанровски хибридној књизи, никако о рјечнику у уобичајном лексикографском схватању. Рјечник садржи описе ријечи, сликовито дочаравање њиховог значења, приче о ријечима, есејистичке медаљоне и поетске исказе којима се њихово значење приближава читаоцима.
Ево шта и како Вук Караџић у Српском рјечнику пише под одредницом „Школа“:
У данашњој Србији отприје до године 1804. ни у сто села није било свуда једне школе, него (који су мислили бити) попови и калуђери учили су по намастирима код калуђера или по селима код попова. Код сваког намастира било је по неколико ђака, па који су мањи, они су љети чували козе, овце, јариће, свиње, садили и пљели лук, ишли уз плуг, купили сијено, шљиве итд. А већи су ишли са калуђерима по писанији; а зими, пошто би сви ујутро донијели дрва и потом већи напојили калуђерске коње, а мањи почистили собе, скупили би се у каку собу (која се у Троноши звала џагара), те би им какав калуђер или ђакон показивао да уче читати, или би свако учио код свога духовника. Многи љети забораве шта зими науче: и тако су гдјекоји учили по четири до пет година, па још нису знали читати. Попови су обично имали по једнога или два ђака, који су такођер чували стоку, радили све послове домаће и носили водицу по селима.
Ако ли би гдје у нахији била (или постала) школа, онда људи из околнијех села воде дјецу мађистору и плате му на мјесец те их он учи. У школи су дјеца морала сједити и учити од јутра до мрака (само што отиду те ручају); а кад уче и чате, морали су (сва углас) тако викати (чатећи свако своје) да се у школи ништа није могло разабрати. У школи се је учило помало и писати колико је учитељ знао, а остале су све науке биле као по намастирима. Како по намастирима и код попова, тако и по школама дјеца су почињала учити из рукописа (јер буквара није било), нпр. учитељ напише дјетету шта ће данас учити, па кад оно научи, а он му напише друго итд. Кад који ђак из рукописа научи бекавицу, онда узме (славенски) чаславац, кад изучи и пречита неколико пута чаславац, онда узме псалтир; а који изучи и пречита неколико пута псалтир, онај је већ изучио сву књигу, онда је могао бити, ако је хтио, поп, калуђер, мађистор, прота, архимандрит, ако је имао доста новаца, и владика.
Како год што је учитељ по својој вољи школу отварао, тако ју је и затварао кад му је била воља, па је ишао на друго мјесто, или се примао какога сасвијем другога посла.
Као што је ово овако било отприје у Србији, тако је и данас у Босни, у Херцеговини и по свему народу нашему под владом турском, а слабо је боље и у Црној Гори и у Далмацији и у Хрватској. За владања Црног Ђорђија у Србији биле су постављене школе готово по свим варошима и градовима, а и по гдјекојије селима. У Биограду осим мале двије школе (једна за варошку дјецу, а друга за турску која су се била искрстила) била је Велика школа, какве Срби никад до онда нигдје нису имали. Она је постала 1808. године; у њој је први учитељ био покојни Иван Југовић (или Јован Савић), послије њега Миљко Радоњић, Лазар Воиновић, Глиша (не знам како се звао) и Симо Милутиновић. У Велику школу су примали само момчад која су већ знало читати и помало писати, па су ондје учила на српском језику историју свију народа од постања свијета до данас, географију цијелог свијета и статистику свију држава, права (чини ми се римска), нешто мало из физике, начин како се пишу писма (свакојака), рачун, њемачки језик и „наравоучителна преподаванија“. За те све науке била су три учитеља, и раздијељене су биле у три године. Са владом Црног Ђорђија пропала је 1813. године и ова школа и учење књиге било се повратило сасвијем на старо. С почетком владе Милоша Обреновића 1815. године почеле су се школе у земљи опет множити и подизати се, тако да сад које по селима, које по варошима има близу 300 малијех школа, осим овијех у Шапцу, у Крагујевцу и у Неготину полугимназија, у Биограду гимназија, лицеум и трговачка и војничка школа и богословија. Трошак на мале школе и на учитеље плаћају општине, а на велике сав народ. За мале школе штампане су којекаке школске књиге, али међу њима још једнако часловац и псалтир најглавније, и по њима се показује колико је дијете научило, или што учи, нпр. кад које ко запита: „Шта учиш?“ оно одговори: „Часловац“ или „Псалтир“ или „Буквар“.
У Сријему, у Бачкој и у Банату још одавно имају школе не само по варошима него готово и у свакоме селу, и учитељима свуда плаћају општине; али не само што су у њима часловац и псалтир главне науке, него и друге поред њих наштампане школске књиге тако су рђаве, особито што се језика тиче, да се не ваља чудити што књижевници наши свога матерњег језика не знаду и што су га за ових сто година овако искварили, него ваља хвалити Бога што је мало људи у школе ишло те није много горе постало. У Карловцима је још одавно била богословија, а од прије неколико година постала је и у другијем гдјекојијем епархијама, али се у тијем школама уче науке на данашњему славенском језику како који учитељ зна. Године 1810. постала је у Сентандреји школа за учитеље, која је послије пренесена у Сомбор; у овој се школи науке уче тобож српски, опет како који учитељ зна; али ове све још очекују правога уредника и управитеља. У царству аустријскоме засад је најбоља српска школа у Трсту, и то је хвала и дика њезиноме учитељу Димитрију Владисављевићу.
Вуков текст много се разликује од цитираног одломка из Мемоара проте Матеје Ненадовића. Вукова проза је есејистичка, почесто хроничарска и историјска. Он тежи да опише, обавијести али и да критички сагледа стварност којој је свједочио и о којој пише. Из невеликог написа читалац се може информисати о стању просвјете у Србији почетком деветнаестог вијека, о тешким мукама у којима је заснивана и одржавана, о надметању памћења и заборава у околностима у којима је од описмењавања била преча помоћ ђака у свакодневним манастирским пословима. Не без вјешто укривене жаоке, Вук саопштава како су учитељи распуштали школе и предавали се другим пословима те како су описмењени, ако су имали новаца, могли чак и владике постати. Најзад, Вук се на крају текста „Школа“ дотиче и своје омиљене теме, искривљеног језика скромних српских оновремених уџбеника као и језичке неспретности тадашњих учитеља. Вук, за разлику од проте Матеје, пише у трећем лицу, неутрално, непоткупљиво хроничарски конструише слику свога врмена.
Писати онако како говориш, како Вук Караџић сугерише проти Матеји Ненадовићу, само на први поглед изгледа једноставно. Разлику између усменог исказа и писане ријечи треба са великом умјешношћу превладати. Они који су то са успјехом учинили, попут проте Матеје, који себе није сматрао писцем, велики су масјтори писане ријечи. Учинити усменост природном у текстуалној форми, у којој је писац привидно измакнут у споредну улогу медијатора, умијеће је највишег степена. Када се читају, на примјер, Стефан Митров Љубиша или Петар Кочић, чији ликови су снажно дијалекатски маркирани, онда се та техника на прворазредан начин очитује, а дар ових писаца се у пуној снази презентује.
****
На почетку Мемоара читамо њихово чворно мјесто из којег се гранају све магистранлне казивачке путање овог дјела. Права посластица за пробирљиве читаоце, наведени редови представљају и онај детаљ који имају привилегован стус у интерпретацији и размијевању књижевних творевина, из којих се јасније разазнаје њихов свеукупни смисао. То још увијек не значи да су књижевна дјела сводива на одређене поруке, јер би тиме њихова умјетничка својства била исувише редукована, а сама природа литературе поједностављена. Супротстављајући се таквим наканама, кеижевни теоретичар Драгиша Живковић је одријешито констатовао: када би књижевно дјело било сводиво на једну поруку, оно никад не би било написано.
Ипак, вратимо се оним детаљима који у структури књижевних творевина имају привилегован статус. Такви детаљи у свим књижевним дјелима неупитно постоје, само је питање хоће ли их њихови тумачи препознати и на одговарајући начин растумачити. На примјер, Никола Милошевић је у својој књизи о Достојевском нагласио да велики писац неке своје идеје, које нису биле по вољи средине и у сагласју с врменом у којем је живио, кријумчарио, или како каже овај луцидни тумач, шверцовао. Зато, доказује Милошевић, приликом анализе романа Достојевског, треба посебну пажњу обратити на споредне јунаке који су у појединим случајевима носиоци главних идеја и далекосежних порука, до којих овај писац нарочито држи.
У најпознатијој приповијеци Лазе Лазаревића „Први пут с оцем на јутрење“, један детаљ се посебно издваја. Прва трећина ове новеле посвећена је детаљној портретизацији главног јунака. Приповједач, син газда Митра, у приповједању које је реализовано као накнадно сјећање, очев карактер углавном обликује посредством негативних карактеристика. Али, на крају тог низа, на први поглед неочекивано, констатује: Па ипак, смешно је казати, али опет, опет је он био добар човек Јесте, богами! Овако интониран исказ дискретни је наговјештај финанлног преокрета у којем се Митар, након што је прокоцкао имање, угрозио егзистенцију породице и сопствени живот довео на ивицу провалије, преображавао у саосјећајног мужа, брижног оца, укратко, другачијег, побожног човјека. У спорењима око мотивисаности овако радикалног заокрета главног јунка приче „Први пут с оцем на јутрење“ овај детаљ није истицан, а један је од оних који заокрет главног протагонисте чине увјерљивим и могућним.
У поједини случајевима, привилеговани литерарни детаљ може бити на ободима књижевних дјела, на толико истакнутим мјесима да их управо због тога читалачки пренебрегнемо. Добар примјер је роман Меше Селимовића Дервиш и смрт, на чијем почетку и крају каже да је сваки човјек увијек на губитку. Селимовић још наглашава да су ове ријечи преузете из Курана. Међутим, ове ријечи у светој књизи имају и свој додатак, који им даје сасвим другачији смисао: човјек је увијек на губитку ако не нађе смисао у Богу. На семантику оваквог поступка и значај поменутог редуковања за тумачење Селимовићевог романа, указао је већ помињани Никола Милошевић у једном од најбољих књижевнокритичких текстова који су написани на српском језику под насловом „Зиданица на песку“. Наиме, подсјећа нас луцидни тумач, Селимовић је био писац склон да читаоцима (нарочито тумачима!) приреди извјесне замке, да их наведе на криви траг. Проницљивији читалац мора примијетити да смисао цитираних Селимновићевих ријечи тешко може да буде подударан са духом било које свете књиге, па и оне на коју се позива велики писац. Јер, нема те свете књиге у којој би се тако отворено говорило о неутешности и безизгледности човјековог постојања, као у тим фасцинантним, пуним горке мудрости стиховима с почетка Селимовићевог романа. Па шта нам онда посредством ове смицалице приређује писац? Најприје сугестију да смисао његовог романа не треба везивати за поруке свете књиге на коју се, на први поглед, позива. Наиме, шејх Нурудин, главни јунак романа Дервиш и смрт, налази шврсто упориште и сигуран заклон у својој вјери, али само у животним токовима које не уздрмавају никакви потреси. Кад се ти потреси ипак десе, када му као жртва неправде страда невин брат, шејх Нурудин у вјери губи сигурност и заклон и сопствену аксиологију гради на песимистичкој визији човјека и његове судбине, којој приличе ријечи да је сваки човјек увијек на губитку.
