Стваралачко биће пјесника, драмског писца и преводиоца Зорана Костића доминантно одређују, видно изражене и изоштрене, поетичка, национална и филолошка (србистичка) свијест.
У интерпретативној позицији која подразумијева оно што никад до краја није изведиво, превођење поетске у аналитичку дискурзивну ријеч, увијек је најбоље почети од оних пјесама или само пјесничких исказа који су обремењени спектром поетичких значења. Пјесник Зоран Костић има више таквих пјесама, и што је најважније, настајале су у различитим моментима његовог вишедеценијског стваралачког пута. Нема ни једне његове пјесничке збирке која не садржи по неколико пјесмотвора који тематизују проблем умјетничког стварања. Поетички релевантни искази иманентни пјесничким творевинама, неопходно је то нагласити, нису увијек поуздани оријентири за тумачење сложених и слојевитих пјесничких творевина. Њима пјесник не објашњава сопствено дјело, а не треба их схватати ни као усидрена начела чијом реализацијом се постварују умјетничке замисли. Међутим, поетички ставови, имплицитно или експлицитно припадајући књижевним дјелима, драгоцјени су интерпретативни путокази, компаси за олакшано кретање/сналажење у зачудном свијету умјетности ријечи.
Погледи Зорана Костића на сам чин умјетничког стварања, на смисао и функцију поезије, на њене ограничене могућности и императивне задатке, на однос према стварности, затим на релационизам између контемплативног и изрецивог, садржани су у више његових важних пјесама, а најпотпуније у сљедеће три, чији су наслови: „Пјесма“, „Пјесник“ и „Поезија“.
Ево текста „Пјесме“ која у Костићевом стваралаштву има посебан статус:
Између неба и живота
кожа поете разапета.
По њој коб рише скалу нота,
поета-шифрант одгонета:
све оно што са коже скине
и што обасја бљеском смисла,
као катрене и терцине
једини тумач судбописа
по чистом листу одмах сложи
језиком људским исписано.
Тај складан превод, вјеран кожи,
сонет је, али пјесма – само
кад муња ума (к’о сад ово)
дамару сваком нађе слово.
Пјесник је, сугерише Костић, разапет између живота и неба, видљивог и невидљивог, овостраног и оностраног, очигледног и слућеног. Та располућеност уписана је у његову позицију „шифранта“, некога ко је у сталном напору одгонетања скривених знакова, који су по своме онтолошком статусу тешко сазнатљиви, али који баш због тога дају посебну чар умјетничком стваралаштву.
Како остварити продор у несазнатљиво, питање је које утемељује пјеснички позив. Највиши идеал је изнудити „бунцање свеопште памети“, чиме је пјесник (опет) само на пола пута своје тежње, која израста из његовог исконског позвања. Изнуђено, наглашава се у Костићевој пјесми „Пјесник“, затим ваља упјесмити: „забиљежити стихом“. Варљиве и тешко ухватљиве назнаке и сигнале судбоносног пјесник обасјава смислом, „преводи“ у умјетничку „сазнатљивост“. У резултантном стадијуму, драма догађања пјесме прераста у драму настанка/постанка пјесме („Пјесма“). Тај „записник“ настаје у повишеном стању умне напетости. Сваком дамару „наћи слово“, могућно је само, каже Зоран Костић, „муњом ума“, под посебном мисаоном напетошћу.
Пјесму „Поезија“ Зоран Костић гради на њему толико омиљенм дијалкетичком концепту, карактеристичном за реторичку процедуру, да би исконски задатак и суштину поезије саопштио набрајањем оногао што она, изневјеравајући себе, данас није. Поезија, коју критикује Костић, је без гласа и крила, значење без знамена, свијет неувјерљив и рањив, црква без звона, служба изгнана из храма, бучна као ријетко када раније, а заправо нијема. На крају овог опорог инвентарисања, поменута пјесма, на први поглед неочекивано, зато умјетнички увјерљиво, прераста у одбрану поезије, умјетничког стварања које мора бити све оно што данас упадљиво није. Мора једновремено бити и „небом осијана“ и полемички усмјерена ка јези свога доба, критици конкретног тренутка у којем настаје.
Рајко Петров Ного је у Костићевој пјесми „Гусле“ видио важне аутопоетичке знакове. Пјесник је себе у овој пјесми узглобио у традицијски низ који чува завјетну, памтитељску мисао, без које нема ни народа ни његове историје, али ни појединца, који без њих незамислив. У финалном дјелу поменуте пјесме – а завршеци су кључна мјеста Костићевих пјесама – читамо сљедеће стихове: „па се усудих да се сам убројим/у твој ред, гусле, без ког не постојим“. Пјесничким нервом препознавши кључно сематничко упориште пјесме „Гусле“, Ного примјећује: „И премда себе унижава (да би се узвисио) до безначајности међу највећима у племену, он ипак зна, а и читаоцима ставља до знања, да је то козле „тоболац до звучности пуне“, и да без његовог таквог прилога колективној песми нема ни пунине у његовим стиховима. Због тога се и усуђује да у племенски низ и ред стане и међу велике се уброји, јер без тог низа и реда канда и он не постоји.“
Зато је Зоран Костић свим својим стваралачким бићем, као увиђа Зоран Арсовић, завјетни пјесник: „Поезија не само да настаје из искуства светости него за њега остаје нераскидиво везана, уколико хоће своје име. Она је[…] молитва, а пјесник […] молитељ. Ако одговара на дозивање, он истовремено изриче обећање – завјетује се оном што га дозива […] У завјету постоји неки однос, тачније – завјетовање је нека врста долажења до божанскога. Тек када се догоди завјет рађа се човјек […] Свијетли му образ. Том свјетлошћу Костић привлачи.“
