Постоје нека општа начела којих се треба придржавати приликом писаногизражавања. Разноврсни су видови писане комуникације. У њих, поред многобројнихосталих, спадају писма, молбе, представке и бројна друга обраћања некиминституцијама или установама (на примјер молба за упис у школу, молба да вам сеомогући или продужи неко право итд.). Молбе су најчешће шаблонизоване, али то незначи да не треба поштовати утврђене обрасце приликом њиховог састављања.Неопходно је у овој особеној употреби језика прецизно разграничити: Ко нештотражи, Шта тражи и од Кога тражи. Граматичка и мисаона неписменост у молбамачесто бива предметом оправданог подсмијеха. То што се пишу по поједностављеноммоделу, још увијек не значи да их је једноставно саставити. У писању, подједнако каои у животу, човјек се најчешће спотакне о најмање препреке. (Било би занимљиво унекој анкети провјерити колики проценат образованих људи, чак и оних сазавршеним факултетима, не умије наизуст, без застајкивања и двоумљења, казатиазбуку, или нјједноставније гласовне промјене – палателизације!) С друге стране,припадајуће административном стилу, оне не трпе стилске украсе нити патетичнеизливе, којима смо по природи свога људског бића склони када од некога нештотражимо.Смишљено смо на овом мјесту споменули писма. У нашем времену рекло би седа су људи у интензивнијем контакту него било када раније у својој историји. Али,више се не пишу писма, бар не она која су посебни видови оспољавања сопственеинтиме и њеног усмјеравања ка своме адресату. Олакшана могућност комуникације,скоро непрестана доступност, релације између људи није учинила ни садржајнијимни разноврснијим. Доступност посредством друштвених мрежа изњедрила јеосакаћену форму друштвености. О томе језик поуздано свједочи. Он је осиромашен,деперсонализован, поједностављен до банализовања, општење неријетко сведено насимболе и знакове, код оних који се лијене да пишу смс или мејл поруке. Разговор идружење младих замијенило је блејање (Дођи код мене на блеју! – постала је лозинкановостасале генерације), што је израз који добро означава нови вид пустоши умеђуљудској интеракцији. Пратећа појава умрежености јесте тзв. лајковање чиме сеомогућава испразна укљученост и привид мапираности. Најзад, ушушкани укомотну анонимност, појединци себи стварају привид важности као приличнопоуздан компензациони механизам за све пропуштене животне шансе.
***
У вријеме када смо у непрестаној корспонденцији, углавном посредствомтелефонских и друштвених мрежа, форма писама, као литерарни жанр, скоро да јепотпуно ишчезла. Дописивање о коме је ријеч, у свијету без одговорности – а она се уњему скоро непрестано помиње – не обавезује на било какву писменост, нитиљепоту израза. Иза тих, максимално сведених порука, не види се човјек са својимосјећањима, мислима и бригама. Знамо да су бројни велики писци иза себе оставилибогату кореспонденцију, тај непресушни извор за разумијевања њихових биографија,опуса и времена у коме су стварали. Поменимо само обимну, вишетомну препискуВука Стефановића Караџића, о којој се деценијама старао марљиви ГолубДобрашиновић, а која још увијек до краја није обједињена у оквиру његовихсабраних дјела. Писма која је упућивао Фјодор Достојевски, објављена су на српскомјезику у три обимна тома, на преко 1600 страница.Писци данас електронским путем воде занимљиве и богате преписке. Да ли ћеоне икад бити објављене, неизвјесно је питање. Потоњи истраживачи сигурно нећепретурати по њиховим фолдерима, фајловима и мејловима. Тешко да ће их они самипрезентовати, јер ријеч из приватности тек накнадно добија значај. Можда их,додуше, уредно архивирају тајне службе, о чему је свјетску јавност прије неколикогодина обавијестио Едуард Сноуден. У фокусу њихове пажње је, од памтивјека, шта јеписац субверзивно мислио, а не на који начин је своје мисли језички уобличавао.Најзад, један од најучесталијих облика савремених писаних форми јесте ибиографија или, како се уобичава називати, CV (сиви). Држе се курсеви о томе каконаписати биографску биљешку, штампају брошуре у којима се наводе упутства зањено састављање. Заборавља се, притом, да је биографију најприје неопходномукотрпно стећи, а да ју је онда прилично једноставно написати. Биографије сенајчешће састављају приликом конкурисања за добијање радног мјеста а за њега су,о чему се уредно извјештава у јавном простору, неопходна подобност, послушностили партијска књижица!Комуникацију електонским путем, што је једноставно схватљиво, одликујунестрпљеност и непрестана ужурбаност, усљед којих се дешавају стилске играматичке грешке и недоречености сваке врсте. Добро је знано: свако ће сеокренути за неукусно одјевеним човјеком, за оним који није упарио боје, за онимкоји је обуо патике и обукао одијело, он ће изазивати подсмијех (благохуморнекоментаре у најмању руку!). Исто је тако и у писаном тексту, сваки превид је видљив,само што смо ми тај дио наше културе одавно препустили немару. Језичка некултураје посатала нешто што смо готово сви почели подразумијевати! Нажалост!
***
Писани текст, како се учи још у основној школи, мора да има уводни дио,главни дио и закључак! То је правило кога се треба придржавати приликомсастављања различитих врста писаних текстова, од новинарских, административнихдо књижевноумјетничких! Свака несразмјера привлачи пажњу. Водите рачуна и отоме у тексту. Не смије увод бити дужи од главног дијела, не смије оно што је мањеважно постати најважније!Сваки текст мора имати план, композицију и прогресију на основу које ће серазвијати и писано опредмећивати одређена идеја. Писани текст увијек је нечиминициран: догађајем, запажањем, размишљањем, па они диктирају развијање мислиу замишљеном смијеру. То начело се зове прогресија! Да поједноставимо: никад нетреба оно што је најважније ставити на почетак текста, јер ће се пажња иинтересовање читалаца брзо изгубити.Добро је да различите мисли буду разлучене у више мањих цјелина иподцјелина. На примјер, као строфе у пјесми, поглавља у роману или параграфи(увучен ред сугерише нови пасус) у краћим текстовима. То је начело реда иорганизације. Опет један примјер: како се односимо према организованом човјеку,који умије да распореди своје послове, па све ради истим темпом, без журбе и напора,а како према неорганизованом човјеку, кога видимо у сталној журби и хаосу како неуспијева да опосли оно што је наумио. Какав утисак на нас оставља уредан радни сто,а какав нагомилан папирима и књигама?У једном од посљедњих издања своје култне Теорије књижевности ДрагишаЖивковић је написао и додатак, у форми приручника, јединствен на српском језику,под насловом Теорија писмености. Многи корисни савјети, препоруке и велики бројпоучних примјера налази се у овом тексту који није обимнији од педесетак страница.Живковић, један од најзначајнијих теоретичара и проучавалаца српскекњижевности, наглашава важност поштовања три основна начела приликом израдеписаних текстова: начело јединства, начело прогресије и начело равномерности.Наведена начела могућно је операционализовати само под условом да је претходносачињен план израде текста. Он најприје подразумијева ону подјелу на увод, разрадуи закључак, коју смо напријед споменули. Бројни су књижевни текстови које управопамтимо по ефектним почецима и снажним завршецима, као и по развиднојунутрашњој композицији.
***
Питање почетака и завршетака књижевних дјела једно је од најзанимљивијихкојима, зачудо, није посвећивана нарочита пажња. Један од најбољих српских романа,На Дрини ћуприја Иве Андрића, има необичан почетак:Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмихпланина или кроз дубоке кањоне окомито одсечених обала. Само на неколико местаречног тока њене се обале проширују у отворене долине и стварају, било на једнојбило на обе стране реке, жупне, делимично равне, делимично таласасте пределе,подесне за обрађивање и насеља. Такво једно проширење настаје и овде, кодВишеграда, на месту где Дрина избија у наглом завоју из дубоког и уског теснаца којистварају Буткове стијене и Узавничке планине. Заокрет који ту прави Дринанеобично је оштар а планине са обе стране тако су стрме и толико близу даизгледају као затворен масив из којег река извире право, као из мрког зида. Али ту сепланине одједном размичу у правилан амфитеатар чији промер на најширем местуније већи од петнаестак километара ваздушне линије.Писац и сликар Момо Капор рекао је у своме стилу: ни лошијег почетка нибољег романа! Читалац и нехотично, каже он, помисли да није ријеч о роману већ оуџбенику географије. Сам Капор је поклања посебну пажњу почецима својихроманескних творевина. На примјер, Елодорадо овако започиње:Боже мили чуда великога… Старовременски писац ове књиге пустовловина,дубоко је против оригиналности у лепој књижевности и сматра да би сваки српскироман, ма о чему да се радило у њему, морао да почне стиховима слепог песника, којиникад не застаревају.Дакле, Боже мили чуда великога! О десетерачком стиху којим започињу бројнесрпске народне пјесме, његовој функцији и смислу, на оригиналан начин писао јекњижевни теоретичар Новица Петковић. Према њему, ријеч је о пребацивачима којинас уводе у зачудни свијет умјетности ријечи, заснован на посебним законитостим, укојем језик има поетску а не свакодневну функцију. Ријеч је, заправо, о прагу измеђустварног и имагинативног свијета, јер такву функцију имају почеци књижевнихдјела (прозних и пјесничких подједнако), само што је ријетко који толико упечатљивкао наведени стих.Једнако је тако и са завршецима, они нас, каже Петковић, из имагинативногпребацују у стварни свијет читалачке реалности. Могла би се сачинити – и чини намсе да би то био користан посао – антологија моћних завршетака књижевних дјеласрпске књижевности.Неки од њих су природно, композицијско и смисаоно разрјешење радње (услучају романа и приповједака), очекивано засводњавање које не производиизненађење код читалаца.Поједини пак наговјешћују нову димензију датог дјела, његову потенцијалнуотвореност.Приповијетка „На бунару“ Лазе Лазаревића, која тематизује потресе унутарпатријархалне задруге у Србији седамдесетих година деветнаестог вијека, када јеколективно узмицало пред све израженијим индивидуализмом, завршава се намајсторски, посве неочекиван начин, са једном метафизичком димензијом којапретходно у овој причи није било којим детаљем наговијештена:Људи! Истина је да се и небо неких пута чисто осмешкује и радује. Двоножац гагледа, шири руке, те му звезда пече под леву сису и душа се као невидљив тамјан пењеи везује за небеско кубе. – Јес' богами!Слично је и са приповијетком „Кроз мећаву“ Петра Кочића чији потреснизавршетак, трагично скончање главних протагониста, има наглашено метафизичкуфугу:Негдје у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној зимскојноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући се са урликом и ломљавомпобјешњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својимснажним плећима грдне сметове и разбацујући их ражљућено на све стране… Звиждевјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти…Најзад, чувена пјесма Лазе Костића „Santa Maria della salute“ представљафуриозни завршетак без премца у европској поезији, финале у којем се складносједињују ритам, звук, живот и смрт, пјесничка мисао и њена крајња реализација:А кад ми дође да прсне главао тог живота хридовит крај,најлепши сан ми постаће јава,мој ропац њено: “Ево ме, нај!”Из ништавила у славу слава,из безњенице у рај, у рај!У рај, у рај, у њезин загрљај!Све ће се жеље ту да пробуде,душине жице све да прогуде,задивићемо светске колуте,богове силне, камоли људе,звездама ћемо померит путе,сунцима засут сељенске студе,да у све куте зоре заруде,да од милине дуси полуде, Santa Maria della Salute.
