Којино руде и мајдане копају тако сматрају и послују докле год находе и малозлатне жице, не остаљају, него дурма раскопавају у добину и траже има ли јоште штодогод до једне мрве све не поваде, и тако се већ махну, те другу пак изнова започињу.И ово сказивање такођер повратно је и откада је започето, где ли је изостало, одонудопет да то преузмемо сасукивати; крај с крајем да се састаља и једнако се пружа. Таако ћемо што на то рећи могло се је и једним дном све вам по реду ишчатати овапритча. Ама зато остависмо и надаље једно; и мени би се додијало много беседећи, иви бисте огуглали слушајући, те ни бисте марили ни пак што упантили. Зато једнопресекосмо а друго започесмо да и оно задржите и по одмору опет сећате се вештијевам примати разговор за вашу хвајду.Јерно тако и мати мила к деци кад своје дијете одбија од сисе и учи га хранујести, исто по мало га напре кашичицом залаже, а не много таки даје, зашто да гапрви мах много заспе, ништа му то не хвајдише кроме што пљујући му натраг квари имрља своје прси и хаљинице. Ако ли га помало и тихо залаже то оно с вољом и милоприма те расте по мало и гоји се. Зато и ми вама овога учења навалом неназдрависмо једним махом с големом превршном чашом, да се и ви не загушите, тепиће проспете и чашом о земљу крхнете, пак напоље псујући изпоутичете без обзира,него на више дана то разгодисмо те међу тим дневи да бисте од многог вам стајањапрепочинули и застајало би вам се првашње учење у глави, да се згусне и на паметиотврдне. Зато често и спомиње вам се доказујући што ће се о чему ли напредакизговарати, да бисте не са слабим и студеним срцем него с врућим и бистроумљемпримали свакад, а међутим, дотле роком код куће вам борављећи којино зна и имакоју књижицу, разчатавали је а не узалуд седили, ни по сокаци зурили и разгледалико пут ходи што ли чини, не женских неваљалих беседа произносили. Знате да је тогрехота! Ако последњим дном немате кад, то бар недељом и светцем забаљајте се укњижном учењу и чатању а не чекајте своје смрти проводећи вам дни и године узалуд…И со том ивтиром и маном ви се не одпирите говорећи вам: „Имамо мидругога доста свакојака посла, старости своје нам бриге на глави!“ Тај вели: „Ја самсудац, кнез, биров, ешкут, полугар, вуцибатина, грижа ми је с варошки сеоски липослови!“А онај пак: „Ја сам трговац занаџија ли, орач, копач, војник, херак, петак либио, жену, децу имам, многу кућњу чељад, стоку, миљкове и доста ми је белаја наврату. А нисам поп ни калуђер, светски сам човек, није мени до писма и чатања, нитје то мој посао, него калуђерски и поповски, ђачки – којино не имаду другог посла; нато су се предали те им је сотога њихов живот, храна и брана, одећа и обућа; другебриге ни старости не имаду собом! А нас је то прошло и отишло, не можемо се окњига бавити ни их имамо кад чатати.“Погубне су то и неслане речи. Та о, деканчино, што то говориш човече божји?Да није твој посао о писму учити се! А кому ли више и ваља учену бити какотеби?…Туштену старост и бригу имаш те доста пут ка несвестан ходиш – ја тко да тибуде у том разговор и потешивање ако не књижно световање и наук, да си о свемухитлен, вешт, мудар и освестан, сам ти и твоја ти чељад једнако? Нити је у манастирутолико много учења за потребу колико је теби, којино на туштене душепагубнемамце долазиш и у многе замке се препињеш, а калуђери се у пустињи баве, убогомољству под игумановим су заптом, нашто им је много учење? Толико се немешају с људском грајом; вама више позор на себе ваља имати јерно ви у овом светутако боравите ка у морској пучини гњурајући се пливате и много у свачемзгрешујете. Зато и свакад честога из писма ваља вам држати се потешна разговора.Калуђери су подалеко од разбоја; толико их не сустижу бојне стреле да су рањави, ати брате удиљ си на рату и на бранику стојиш; често се и раниш, више ти и лекапривијати ваља. Јерно, жена те дражи и на зло подбада, син и кћи те брижи, слуга,слушкиња, момак једи, враг наскаче, коншија немири, друг завиди, ортак невери изаноси, достапут и судац прети и глоби, штета, сиромаштво дерти, изгубљењеплаши, помор на плач приводи, леп, богат живот на велико држање дме,злоборављење гризе. То к томе многа мућња и смућња, гарез, вâда, преречивање,туга, брига, слављење, тафра, дика, цифрасто ношење, у нос духање, пркоси,немирост, жеља светска и беда туштена свега те опколила. Стреле вражије су тотуштене, а не знаш откуд те стрељају, те ако би како било ваља ти погинути с душом,ако од писма ка томе не узимаш добра штита ни заклона. И заради тога свакад севаља сваком вам с писмом врло оружати и орлити супроћ душевних душмана. Сазнај- рече – јер сред замки ходиш; по улица, по пазари, по бирцузи, где се много штоштазала пери, свуд се ти туда намераш кудно се и телесно разждизање спори, највишетима који у дућани се находе и на сокак свакад звире и леп поглед очи јазви, срдцемсе смућа, мазне и погане беседе курварске слушање, много доби кожу јежи; достапутједан женски глас сладак целу снагу човечу сву раслаби и из памети га изведе…Ви и уцркву и на само страшно причештеније кад идете, пре и после са женами смијете се ишалите и за руке жељом тискујете похотљиво на образ им гледате, пак ништа је то, јели? А камо вам танци и шњима вртежи? Колико пут путем проходећи с погледа смириса еда ти, лише обадвоје млада струка, не затрепти ли ти срдце и много добиостане ти на мисли? С једним погледом сиромаше, заробљен си остао!…

Не знате ли ове занаџије, кујунџије, казанџије, коваче, коларе, ако би којимајстори да му били, имајући цео сав свој халат чим но своју мајсторију проводе: кадчим оскуди и осиромаши ако би му и хлеба у кући нестало, хоће ли он продати одонога мајсторскога халата му штогод да се сотим захрани? Чини ми се да неће. Воли узајам искати или чим другим што зарадити да дан-два претавори се док му опетпосао у руке дође откуд, него ли и најмање које сећиво да му нестане. Зашто, да штоод онога прода, чим би већ пословао и живио би се после? Зашто, докле заната седржи и сав свој серсам има к њему, дотле и хлебац има, може и зајмом наћи, а кад сетога пометне, и о другом не зна радити, ни се има чим окретати – го просјак остаје!Ако би му што и узајмио, веле људи, безевија је и битанга, неће да ради ни да послује,зато је и спао те ништа нејма. А докле је халат, дотле и занат је на месту. Томе се инама држати ваља; како што су орудија ковачем наковањ, чекич и клеште и остало потоме, тако је и наше мајсторије халат апостолске пророчаске књиге и свака богодана писма за нашу хвајду користну. Те како они с оним састаљају и праве своједранголије тако и ми с овим наше душе попраљамо и развраћено састаљамо, маторопонављамо, криво исправљамо, сакато припојавамо, помрљато глеђешемо. И они етодотле своју мајсторију казују одашто што праве да оно на дузен здраво и цело изруке им изађе на видело. Ама материју преврнути на другу ствар не могу: да учине одабе чоху, ни од сукна свилу, или од гвожђа сребро, злато ли, него исто наликопромењују, штоно се вели: од јаке капут, од рукава чакшире, тозлуке ли, и с коспрдеражањ, и тим прилична. Ал' у нашем занату је тако. На боље и лепше се преврће.Доста пут може се справити од обојка диба, од струне скупа чоха, из дрвене чутурезлатан кондир. По сведоџби апостола Павла, штоно вели, у бојарском дому није текесамо посуђе златно и сребрно све, него и свакојаки се судова онде находи: бакарних,земљаних и дрвених, а ако ли тко себе лепо из тога очисти и испере, може бити сасуди за част посвећен за сваку лепу потребу и готов, хубав за свако прихватање своме господару. Не да не радимо о добаљању свакојаких књига еда би не допали без њихсмртних рана. Не злато ни сребро да код себе тутољимо и кријемо, бисер и камење,него многе књиге да скупљамо! Благо што се више множи то више пакостисконаториоцу, а књиге духовне, стичући их, голему хвајду доносе у њих привирџији.Кано где стоји царева бојна муниција ако и нико не обрће шњоме, опет велику имадуо себи слободу и тврдо обстојање који унутра бораве, нити која харамија, злотвор лии хрсус, сми близу доћи да прокопа бедна. Тако и где се год у ком дому находе многекњиге, измиче, и бежи одонуд свако ђаволско дејство и мачтање, свака привиднахавет клони се, не сме насртати на кућане и врло с добрим разговором се сви живумирно и поштено борављећи. И само исто на књиге згледање заустеже човека одгреха. Ако и на путу у ком заборавку дрзнемо штогод неваљало учинити, вратившисе дома гледнемо на књиге, таки се осудимо и у себи се стресемо те се устручамо више затратати у онакве злокобице.