Гаврил Стефановић Венцловић о бесједничком умијећу
Милорад Павић, састављач књиге Гаврила Стефановића Венцловића поднасловом Црни биво у срцу, најобимнијег избора из његовог волуминозногрукописног опуса, овог вриједног ствараоца из првих деценија осамнаестог вијекапредставља као „свестраног чудака, говорника, антологичара, преводиоца, песника,преписивача, научника-енциклопедисту и естетичара“, који је излазио пред својупаству са „сабљом у језику“. У љетопису цркве у Коморану, у којој је одјекивалаВенцловићева проповједничка ријеч, забиљежено је: „В лето 1739. дође јеромонахГаврил Стефановић, славни проповедник из Сентандреје.“ Задивљен Венцловићевимсписатељским умијећем и осјећајем за језик, Меша Селимовић ће га у својојзнаменитој књизи За и против Вука назвати „чудесни Венцловић“ и са усхићењемконстатовати: „Унутарње богатство Венцловићева језика, патина дугог трајања којеноси у себи, фина култивисаност фразе, ритма композиције, еластичност иприлагођеност вишем, изведеном облику мишљења, максимална изражајност узкрајњу економичност, све је то било достигнуто веома рано, на самом изласку изседамнаестог века […] Венцловићево дело није штампано, и цела једна историјскааквизиција, већ остварени високи домет на искуству векова, остао је мртво благо, асада је само величанствена ископина, сетно сведочанство једне велике могућностикоју су време и прилике онемогућиле.“Гаврил Стефановић Венцловић, заједно са Јованом Рајићем, ЗахаријомОрфелином и Доситејем Обрадовићем припада кругу најплоднијих, најразноврснијихи најзначајнијих стваралаца српске књижевности осамнаестог вијека. Сваки од њих уовом раздобљу, као и у српској књижевности уопште, има различит статус икњижевну судбину. Венцловићева специфичност је у томе што је његово дјело иданас само једним мањим дијелом познато и доступно. Венцловић се посебно обраћасвештеницима, поповима, учитиљима, женама, блудницама, господи, слугама, накрају, свима и свакоме, наглашавајући универзални карактер својих сказивања.Бесједи, поред осталог, о вјерном другу, о неравноправности жена, о таштини, оукопу, о лажној молитви, о неслози, о себичности, као и о бројним другим вјечитоактуелним темама и проблемима.Венцловићеве бесједе нису нападно пучне, оне импресионирају снагом језичкеубједљивости, увјерљивошћу слика, примјера, аргумената и поређења а понајвишеговорничком страшћу. Ови кратки текстови примјер су својеврсне школе живота;бесједник својим парохијанима, својој шајкашкој пастви, као неупитне животневриједности истиче: рад, правдољубивост, богопоштовање, ред, уљудност упонашању итд. Његове одрешите поуке и поруке почивају на хришћанском учењу,општим моралним начелима, народној мудрости и сопственом опитном искуству. Неподилази слушаоцима, већ их неријетко, свјестан важности своје улоге, критикује ипркоријева: „То је ето мога снебивања брига и не могу зла очима гледати што се перии свака се неправда сплеће.“ Сматрајући се дијелом своје пастве, на једном мјесту засебе каже убоги ваш пастир.Међу Венцловићевим бесједама „Похвала књизи“ се издваја обимом (једна јеод ријетких која је у потпуности завршена, смисаоно заокружена) а затим и по томешто је већим дијелом посвећена промишљању бесједништва, његове форме,могућности и задатака. Венцловић ово своје сказивање, настало поступкомсасукивања, започиње алегоријском сликом: „Којино руде и мајдане копају такосматрају и послују докле год находе и мало златне жице, не остаљају, него дурмараскопавају у добину и траже има ли јоште што догод до једне мрве све не поваде, итако се већ махну, те другу пак изнова започињу.“ Бесједник овим ставом наглашаваколико је изабрану тему неопходно детаљно и свеобухватно сагледати, све донајситније појединости. Да би се то постигло казивање мора бити повратно,саопштено различитим средствима и у више махова. Наш проповједник притоммисли и на бесједника и на слушаоце, свјестан да је ријеч о разговору, који може битиза хвајду само онда ако бесједнику не додије много беседећи, јер би слушаоци огуглалислушајући.И наредна цјелина бесједе, са становишта композиције овога жанра, припадауводном дијелу, оном у којем се придобијају наклоност и интересовање слушалаца. Уоснови Венцловић развија исту мисао, само умјесто алегоријске слике прибјегавасликовито снажном поређењу. И поново проблематизује статус говорника и онихкојима се он обраћа: „Јерно тако и мати мила кад своје дијете одбија од сисе и учи гахрану јести, исто по мало га напре кашичицом залаже, а не много таки даје, зашто дага први мах много заспе, ништа му то не хвајдише кромо ђто пљујућу му натрагквари и мрља своје прси и хаљинице. Ако га помало и тихо залаже то оно с вољом имило прима те расте по мало и гоји се.“ Венцловић на основу овога примјера,преузетог из живота, истиче важност поступности саопштавања и поучавања, којеморају бити далеко од сваке нападности. Венцловићев циљ је да се изговорено усвијести слушалаца „згусне и на памети отврдне“ те да упућене ријечи не приме „саслабим и студеним срцем“, него с врућим емоцијама и бистроумљем. Смисао бесједе,као особеног жанра, од свога утемељења па до данас, јесте да дјелује на разум и наемоције слушалаца, што је Венцловићу као познаваоцу реторике добро познато.Средишњи дио сваке бесједе јесте сучељавање и супротстављање различитихстановишта, схватања и погледа. Према начелима примијењеним кодстаровременских бесједника, Венцловић најприје подастире аргументацију којуподвргава критици и оспоравању. Поступком цитатности то становиште чиниаутентичним: „Ја сам судац, кнез, биров, ешкут, полугар, вуцибатина, грижа ми је сварошки сеоски ли послови!“ А онај пак: „Ја сам трговац занаџија ли, орач, копач,војник, херак, петак ли био, жену, децу имам, многу кућњу чељад, стоку, миљкове идоста ми је белаја на врату. А нисам поп ни калуђер, светски сам човек, није мени дописма и чатања, нит је то мој посао, него калуђерски и поповски, ђачки – којино неимаду другог посла; на то су се предали те им је сотога њихов живот, храна и брана,одећа и обућа; друге бриге ни старости не имаду собом! А нас је то прошло и отишло,не можемо се о књига бавити ни их имамо кад чатати.“Венцловић увјерљиво оспорава оваква становишта, сматрајући их погубним, аријечи којима се саопштавају бесмисленим (несланим). Књиге, и из њих доступнознање, много су потребније људима који су у свакодневном суочавању са недаћамаживота, за које он у својим апострофама најчешће употребљава метафору разбој.Венцловићева контрааргументација, дијалошка обликом, изнесена је у формиреторских питања, односно, посредним обраћањем слушаоцима: „ А кому ли више иваља учену бити како теби? Туштену старост и бригу имаш те доста пут ка несвестанходиш – ја тко да ти буде у том разговор и потешивање ако не књижно световање инаук, да си о свему хитлен, вешт, мудар и освестан, сам ти и твоја ти чељад једнако?Нити је у манастиру толико много учења за потребу колико је теби, којино натуштене душепагубне мамце долазиш и у многе замке се препињеш, а калуђери се упустињи баве, у богомољству под игумановим су заптом, нашто им је много учење?Толико се не мешају с људском грајом; вама више позор на себе ваља имати јерно виу овом свету тако боравите ка у морској пучини гњурајући се пливате и много усвачем згрешујете.“ Овај дио „Похвале књизи“ Венцловић засводњава одрешитимставом, који је у директној вези са насловом и главном темом бесједе: „И заради тогасвакад се ваља сваком вам с писмом врло орућати супроћ душевних душмана“.Поруку бесједе, такође по начелима древних реторичара и бесједничких приручника,подупире навођењем библијских ријечи: Сазнај јер сред замки ходиш. Додатнуувјерљивост главном ставу и кључном мјесту бесједе, он даје реалистичкимфрагментом, исјечком из живота и навика својих парохијана, досељеника у подграђана горњем Дунаву: Ђуру, Коморану, Острогону и Сент Андреји, гдје је вршио својусвештеничку дужност: „[…]по улица, по пазари, по бирцузи, где се много штошта залапери, свуд се ти туда намераш кудно се и телесно разждизање спори, највише тимакоји у дућани се находе и на сокак свакад звире и леп поглед очи јазви, срдцем сесмућа, мазне и погане беседе курварске слушање, много доби кожу јежи; достапутједан женски глас сладак целу снагу човечу сву раслаби и из памети га изведе.“Закључни сликовити паралелизам у функцији је разраде главне теме„Похвале књизи“. Апостолске и пророчанске књиге људима су исто што изанатлијама њихов алат: незамјењив штит пред искушењима и надолазећимневољама живота, услов да се опстане и претраје.Истицање главних задатака бесједе и бесједништва, припада теоријском слојубесједе о којој је овдје ријеч. Евиденција проповједничких циљева је, премаВенцловићу, прилично богата: поправљати душе, разврађено састављати, маторопонављати, криво исправљати, сакато припојавати, помрљато глеђисати, итд.Завршетак бесједе, као њено ударно мјесто, представља притврђивањесредишње идеје: „Не да не радимо о добаљању свакојаких књига еда би не допали безњих смртних рана. Не злато ни сребро да код себе тутољимо и кријемо, бисер икамење, него многе књиге да скупљамо! Благо што се више множи то више пакостисконаториоцу, а књиге духовне, стичући их, голему хвајду доносе у њих привирџији.Кано где стоји царева бојна муниција ако и нико не обрће шњоме, опет велику имадуо себи слободу и тврдо обстојање који унутра бораве, нити која харамија, злотвор лии хрсус, сми близу доћи да прокопа бедна. Тако и где се год у ком дому находе многекњиге, измиче, и бежи одонуд свако ђаволско дејство и мачтање, свака привиднахавет клони се, не сме насртати на кућане и врло с добрим разговором се сви живумирно и поштено борављећи. И само исто на књиге згледање заустеже човека одгреха. Ако и на путу у ком заборавку дрзнемо штогод неваљало учинити, вратившисе дома гледнемо на књиге, таки се осудимо и у себи се стресемо те се устручамовише затратати у онакве злокобице.“Бесједа Гаврила Стефановића Венцловића под насловом „Похвала књизи“,поред тога што је један од највреднијих његових текстова припадајућих овомежанру, истовремено је и „бесједа о бесједи“, трактат о бесједништву, у којем суосновна обиљежја бесједе, њен смисао и функција, опширније изложени него у билоком другом тексту објављеном у књизи Црни биво у срцу. Зашто похвала књизи?Најприје због тога што је у првим деценијама осамнаестог вијека, у којима овајнеобични писац и проповједник ствара и дјелује, књига била ријетка драгоцјеност.Скоро стотину година након Велике сеобе (1690), Срби ће добити прилику да уштампарији Јозефа Курцбека у Бечу штампају књиге на своме језику и писму. Затопојава Стематографије Христифора Жефаровића, у Бечу 1741. године, означаваједан од најзначајнијих догађаја нововјековне српске културе.С друге стране, књига је за Венцловића у овој бесједи вишезначна метафора.Она је заклон и штит пред незнањем, а затим и потенцијална могућност сазнавања.Она је гаранција духовне сигурности, нарочито у несигурним временима, каква субила она у којима је текао Венцловићев живот. Најзад, она је ризница трајног знања,поуздани компас за сналажење на разбоју живота.
