Пјесници као таоци вјере и наде
Ђогова мисао о поезији исказана у неколико његових есејистичких текстова,
написа о пјесницима, разговора и бесједа изговорених приликом уручења угледних
књижевних признања, посебно је значајно свједочанство о овом ствараоцу, а може
бити од користи и за разумијевање његове поезије и поетике. Тај корпус није
обиман, стаје у једну књигу невеликог обима, као што ни Ђогов пјеснички опус не
карактерише нарочита опсежност.
Есејистички текстови Гојка Ђога, које бисмо могли означити, према једном од
њихових одређујућих сегмената, поетичким, а по једном, такође легитимном
схватању, и књижевнотеоријским, препоручују се високом стваралачком
концентрацијом, импресивном обавијештеношћу, сувереним кретањем кроз
историју пјесничког стваралаштва и мисли о њему. Прецизност Ђоговог израза
приближава ове текстове теоријској мисли о књижевности, прожетој једном
драгоцјеном искуственошћу, почесто недостајућој проучаваоцима књижевности који
се нису опробали као ствараоци. Ако ријеч теорија подразумијева посматрање
изнутра, из самог језгра предмета о коме се мисли, онда би она нужно морала
садржавати макар нешто од искуства креативног исказивања. Ђогова есејистичка
ријеч наглашено је мудрачка, просијана једновремено кроз спознају и сумњу у њу.
Пјесникова мисао таквом се обзнањује и у часописним или новинским разговорима
које је Ђого давао током своје стваралачке каријере.
Текстови Гојка Ђога представљени и анализирани у овом раду, иако настајали
у немалом распону, чине кохерентан а не насумичан скуп ставова о разноликим
питањима књижевног стварања. Чак би се могло рећи, без нарочитих ограда,
заокружену теоријску – разумије се, теоријску не у најужем одређењу овога вида
проучавања књижевности – концепцију о бићу књижевности. Зато смо се у наслову
нашега рада и опредијелили за ријеч „погледи“, а не, на примјер, за синтагму
„поетички ставови“, настојећи да уопштимо Ђогову дискурзивну ријеч, јер би смо је
терминолошким везивањем за ријеч „поетика“ ограничили, па нехотично можда
разумијевали искључиво као аутопоетичку, чему се у испитиваним текстовима
противи и сам Ђого. Расправа о проблемима књижевног стварања теоријска је по
својој природи и онда када о њој пишу пјесници, без обзира на то у којој жанровској
форми текстуалности износе своја запажања. У односу на проучаваоце књижевности,
којима је то основна вокација, разлика може бити у томе што се код самосвјесних
пјесника смањује дистанца између субјекта спознавања и предмета спознаје. Разлика
која, у погледу творевина људског духа и могућности понирања у њихове
тајанствене и недокучиве дубине, може бити од одлучујуће користи.
Око којих се (све) питања роји Ђогова мисао о поезији? Ево једне сведене
евиденције:
Шта све у пјесму и сопствени поетски свијет уплиће пјесник?
Какав се однос успоставља између рационалног и неспознатљивог у стварању
поезије?
Шта се данас под номинацијом модерно пјесништво подразумијева?
Какав је однос између регионалног и универзалног, а затим између личног и
колективноог у поезији?
На који начин се догађај и емоција транспонују у пјесму?
Да ли је у пјесништву уопште могућно вредносно рангирање тема и мотива?
Ђого у тексту „Натукнице о песничком занату“ истиче да не зна одговор ни на
једно поетичко питање, да покушај одгонетања тајне умјетничког стварања (или
само његове реконструкције) представља илузију. Поезија је у том смислу наликује
животу, који се, како је луцидно тврдио Кјеркегор, „живи унапред, али само унатраг
разуме“. Утврђивање поетичких принципа произилази из накнадних сагледавања
које успостављају књижевни тумачи, а не ствараоци. Пјесник је истовремено
рушитељ и градитељ, па у том распону опречних креативних пулсација настаје
поезија, којој он не може одредити рецептуру. Јер, „када би песник знао шта да каже
и како да каже, песма би наликовала везу на ђерђефу, где се мајстор креће задатом
путањом“. А тамо гдје има те унапријед одређене путање, нема аутентичног,
непоновљивог умјетничког казивања.
Коликогод да пјеснички чин представља рационалну праксу, њега ипак
суштински одређује оно тајанствено што се опире свакој врсти логичког
разјашњења: „Може, дакле, песник да говори о ономе што је желео, каткад и шта би
хтео, али како изрећи неизрециво, како ухватити маглу, којим путем ићи, које
путоказе поштовати, какве карте читати, која естетичка правила и конвенције
уважавати, које одбацити, речују, како досегнути оно затајено слово и принудити га
да пропева – остаје вечита загонетка и за самог аутора.“
То још увијек не значи да су пјесничке творевине резултат спонтаности,
неусловљене било каквим начелима и правилима: „Познавање књижевне теорије и
занатске вештине свакако може бити и јесте корисно, али није довољно, није
никаква гаранција за успешно остваривање песничких дела, Кад би било другачије,
сви би зналци књижевности били песници и романсијери.“
Шта се све сустиче у пјесничком искуству те на који начин и у којој мјери се
оно наслојава и преслојава у пјесми, то је на непоновљив начин приказао Црњански у
„Објашњењу Суматре“. Пјесник у своје дјело уплиће сопствено осјећање и искуство,
али и оно што је свјесно или несвјесно усвојио из традиције, друкчије речено,
несвјесно усвојио и свјесно посвојио, при чему традиција не мора бити нужно
национална. Зато Ђого тврди: „Песник испевава колико и пева.“ Као у специфичну
употребу језика, због тога „у песнички језик упредено је више гласних жица, због
чега је поезија вишегласна, вишезначна и загонетна“.
Ако се у поезији преплићу опитно и доживљајно са наслијеђеним и преузетим,
како онда појмити синтаму „модерно пјесништво“? Шта се уопште данас – али и у
другим историјским моментима у којима се мислила ова проблематика – под том
номинацијом подразумијева? Ако из тог појма изузмемо ознаку темпоралности, која му је по механизму подразумијевања приписивана, шта остане? Јер, каже Ђого: „Моде
пролазе, Бодлер остаје!“ Ако је модерно оно што је прихватљиво за савременог
читаоца, оног на кога типујемо у часу расвјетљавања тог термина, онда је све што је
„значајно у савременом песништву“ настало у првој половини двадесетог вијека,
каже Ђого у одговору на једну анкету часописа Исидоријана 1999. године.
На претходну дилему се надовезује још једна која се учестало призива. Какав
је однос регионалног и универзалног у поезији, или у умјетничком стваралаштву
уопште? Да ли је и у овом случају ријеч о ознакама чије би садржаје ваљало
пресемантизовати? Истински умјетник, књижевни стваралац – а наш пјесник га не
раздваја од мајстора, виноградара, посвећеника у било ком послу – увијек полази из
свог непосредног спознања, оног с којим се искуствено идентификује, увијек
запитан када оно прелази у трајно, универзално, када напушта своје иницијалне
подстицаје и почетне оквире?
Ђого поводом овог комплексног дистингвирања примјећује: „Право питање је
[…] како нешто што је по себи специфично, уско, локално, у уметничком делу досеже
универзално значење? А то је већ прастаро и вечно питање. Одговора нема. Једно је
сигурно да кључ држи стваралац и да све зависи од његове творачке маште и
вештине, неупоредиво више од онога што и како меша, производећи свој властити
духовни напитак. Без тог преображаја градивних елемената нема уметности […].“
У есеју под интригантним насловом „Миш или Прометеј“ Гојко Ђого разматра
за сваку умјетност конститутивно полазиште: како се реалност, емоција или неки
догађај транспонују у пјесничку слику? Какав је однос између реалности и њене
умјетничке пројекције?
Да ли је у умјетничком казивању могућно рангирање тема које су предмет
обраде? Ако је умјетност једном својом важном димензијом свједочанство о времену
у коме настаје, онда би, према логици такве тврдње, она требало да буде заокупљена
оним што је репрезентативно за једно вријеме, што га битно одређује и по чему ће
оно остати препознатљиво! Ђого тим поводом примјећује: „Тако смо упућени на
закључак да се уметност мора бавити нечим што је важно, што може бити знак
распознавања једног времена и што битно детерминише наш живот.“
И поред наведеног става, пјесник поуздано зна да оно што је историјски
најважније, не мора бити и најрепрезентативније! Свјестан комплексности
нареченог проблема и опасности од могућег поједностављивања његовог
сагледавања, наш пјесник истиче важну допуну: тематско-мотивски склоп једног
дјела, као и грађа од које је оно саткано, нису пресудни за његово значење, него је то
„оно основно духовно средиште које обједињава и условљава сва значења
књижевног дјела“.
У склопу назначених промишљања, Ђого се посвећује и међуодносу историјске
и умјетничке истине. Тим поводом он пише: „Уметничка истина се разликује од
историјске, шира је и вишеслојнија, ближа је изворном грчком појму aletheia, који је
означавао оно што није грешка или лаж, као и обичај да се говори истинито, то јест
искрено, отворено, реално и јавно. Док историјска истина често зависи од стајалишне тачке и може бити омеђена идеолошким, религијским или моралним запрекама, уметничка истина се исказује као праведност. Та виша праведност се неретко успоставља и на одступању од историјске истине“. Једновремено, пјесник напомиње и сљедеће: „Књижевност се не надмеће са историјом. Она не емитује верну слику стварности него њену илузију“, а затим притврђује: „Књижевност уважава историју, а исписује животопис свога времена.“
Најзад, и када је уроњена у своје доба, и када нескривено тежи да успостави
вјерну слику његову, као што је то била интенција писаца из епохе реализма,
књижевна умјетност је блиско везана за прошлост, мање или више истицаним, али
увијек уочљивим нитима!
Једно од најучесталијих питања које поставља читалац модерне поезије, тиче
се смисла пјесме и њене умјетничке поруке. Већ то питање – за Ђога једно од
најстрашнијих и најнепримјеренијих – открива злокобно мимоилажење пјесника и
читаоца! Пјесник не поједностављује своје исказе и у њима шифроване мисли и
поруке, иначе би их, како каже Ђого, исписвао на „оглсаној табли“. Зашто је укинута
комуникативност између поезије и њених читалаца? Зато што је читалац престао да
буде љубитељ умјентости, он је више не љуби, не посваја, не открива, он је њен
конзумент, свикао на аутоматизованост површне комуникације, која се не коријени
ни у емотивности ни у духовности.
Увијек узоран и одмјерен у исказу, Ђого са притајеном резигнацијом
закључује: „Ово је време програма и теорија, метода и експеримената. Никада колико
данас човек није жудео за јасноћом. Неутољива потреба да се све именује и означи,
да испита и осветли, да израчуна и објасни, толико је заслепила смртника да он више
не верује у тајну, не верује у загонетку, ништа му није свето, непојмљиво и
недостижно. Несумњива моћ у овладавању природним силама створила је представе
о човеку божанског лика. Нема више разлога да у својој фантазији уобличава
митског двојника, необичних особина, да се место њега рве са чудовиштима, раздваја
брда, крчи мореузе и одговора на двосмислена Медузина питања. Човек све зна и све
може. Ако не може данас, моћи ће сутра. Небески свод је постао рачунска таблица, на
њој човек, велики рачунџија, тумачи свет.“
Прекид комуникације фаталан је како за пјесника тако и за читаоца; ако
између њих не дође до успостављања везе, пјесник ће, предвиђа Ђого, „доживети
судбину племенског врача“, а читалац ће се задовољити поједностављеним,
банализованим садржајима, без мисаоне дубине и духовне пуноће. Укратко, пјесник
ће духовну муницију испуцавати у празно, док ће несуђени читалац, заслијепљен
бљештавилом спектакла и забаве, живјети своју празнину, заправо, своју духовну
смрт.
Па заиста, имајући пред очима напријед речено: чему песници у оскудно време?
Како разумјети ово Хелдерлиново питање, о томе Ђого проницљиво расправља у
огледу „Чему песници у оскудно време“. Да ли је свако вријеме које доводи у сумњу
поезију, не докучује њен смисао и не увиђа њен значај, духовно безнадежно оскудно
вријеме? Промишљајући о онтолошком бићу поезије, Ђого у Хелдерлиновом питању
– а треба нагласити да он у својим написима често призива овога пјесника – не
препознаје одречност, сумњу у сврховитост пјесничке ријечи, већ потрагу за њеним дубљим смислом, нарочито у моментима када се та сврховитост оспорава. Поезија је најнасушнија онда када се са подозрењем гледа на њену важност: „Песник мора веровати у своју божанску везу да би у тој ноћи остао будан и да би могао сведочити о судбини племена. Само онога што има осећање светости свога позива може да
снажи… невоља и ноћ.“
Упркос луцидним запажањима, расутим по Ђоговим текстовима, понекад у
афористичкој форми мисаоне оштроумности, они се ипак понајприје одликују
скрушеношћу средњовјековних трудољубивих преписивача. У дотицају са најтежим
проблемима природно је да се човјек, како је писао Јустин Поповић, савије у облик
питања. Да призна свој пораз и да се тако отвори за могућност сазнања, оног које му
је омогућено да прими.
Читаоцу и непретенциозном тумачу Ђогових есејистичких текстова,
неизбјежно се намеће питање: Па шта, онда, да ради пјесник? Наш пјесмотворац
спремно одговара: „Сумња кад сви други верују и верује кад сви сумњају.“
