Основни услов сваког писаног изражавања јесте граматичка писменост. Она
подразумијева усвајање и примјењивање граматичких правила која се стичу током
школовања. Та правила учестало ваља понављати и провјеравати. Непрестано се
треба служити Правописом српског језика, Граматиком српског језика. Рјечником
српског језика као и различитим другим рјечницима (страних ријечи, језчких
недоумица итд.) и приручницима. Ова знања, од којих нека почивају и на
промјењивим нормама, не могу се заувијек научити.
Сваки човјек се у свакодневном говору, у писању нарочито, сусреће са језичким
недоумицима, које треба разрјешавати коришћењем управо наведених књига. То
чине сви: велики писци и писци почетници, ђаци, наставници, професори на
факултетима, професионални лектори. Ове књиге се непрестано консултују, оне су
незаобилазан инвентар на радном столу људи који се баве писањем. Као што се у
свим другим областима живота човјек надограђује, тачније речено, непрестано учи,
тако је и у писаном изражавању ријечима, које се због тога што се интензивно
његује, назива језичка култура.
Услов за писано изражавање јесте, како рекосмо, граматичка писменост, али
она није једини предуслов правилног и лијепог изражавања, нити гаранција да ће
наше мисли наилазити на интересовање других, па чак ни да ћемо основне
информације саопштити тачно, пренијети некоме одређену вијест. Врло често нас
људи послије неког збрканог исказа запиткују, засипају потпитањима, траже
објашњења… То је поуздан знак да се нисмо спретно изразили, што не значи да смо
изневјерили норме правилног језичког изражавања.
Нужно је преиспитивати своје ријечи и мисли: оно што није јасно нама није ни
другима, онима са којима општимо или им се на различите начине обраћамо. Зато је
златно правило: треба писати, што учесталије се писано изражавати, биљежити своје
мисли на папир (рачунар), записивати утиске о свијету, људима, прочитаним
књигама. Те биљешке, запажања, нарочито одабрани цитати, наши дневници
читања, нису за показивање другима. Тако настале биљежнице су наши рудници и
радионице; сви велики писци су непрестано записивали необичне ријечи, податке,
називе насеља, а онда се тиме, приликом свога књижевног стварања, штедро
користили. За почетнике у књижевном раду, за љубитеље (сладокусце) добре литературе, биљежење нарочито одабраних цитата, по сопственом укусу изабраних повлашћених мјеста из раскошног универзума умјетности ријечи, може бити поучно и корисно. И са прочитаним књигама и са њиховим ауторима на овај начин се
успоставља чвршћи однос, посебице због тога што је људско памћење преварљиво.
Начин на који Иво Андрић портретише главног јунака своје Травничке
хронике, могао би бити један такав фрагмент:
Жан Давил је дошао на свет као човек прав, здрав и – просечан. По целој својој
природи, пореклу и васпитању, он је створен да живи мирно и једноставно, без
великих дизања и тешких падања, без наглих промена уопште. Биљка за умерену
климу. Са урођеном способношћу да се лако одушеви и занесе за идеје или личности, са
нарочитом склоношћу за поезију и поетичка стања духа. Али све то не прелази
границе срећне просечности. Мирна времена и срећне прилике чине просечне људе још
просечнијима, а бурна времена и велике промене стварају од њих компликоване
природе. То је случај и са нашим Давилом, који се стално налазио у средишту великих
догађаја. Све то није могло да измени његову стварну природу, али је поред његових
урођених особина створило у њему нова и противна својства. Не могући и не умејући
да буде безобзиран, свиреп, несавестан или подмукао, он је, да би се одбранио и одржао,
постао плашљив, прикривен и сујеверно опрезан. Здрав, честит, предузимљив и весео,
он је с временом постајао осетљив, колебљив, спор, неповерљив и склон меланхолији.
А како све то није одговарало његовом правом карактеру, стварало је у њему чудну
подвојеност личности. Укратко, он је један од оних људи који су нарочите жртве
крупних историјских догађаја, јер нису у стању ни да се тим догађајима одупру, као
што чине изузетни и снажни појединци, ни да се са њима потпуно у себи измире, као
што раде гомиле просечног света. Он је „тип човека који се вајка“, и вајкаће се док је
жив на све у животу и на живот сам.
Неопходно је имати на уму: Писање се учи писањем (Д. Живковић). У писаном
исказивању неопходно је враћати се написаном тексту, мијењати га, преправљати,
поправљати, понекад само у ситним нијансама дотјеривати, глеђисати, како би
рекао Гаврил Стефановић Венцловић, српски проповједник из првих деценија
осамнаестог вијека.
Треба имати на уму: и највећи писци су то чинили! Скоро да нема примјера да
су неко књижевно дјело или краћи текст настали из прве руке, како се то каже. Кад се
виде аутографи (рукописи) великих писаца, који се чувају у културним
институцијама, то се већ на први поглед може потврдити.
Не каже се случајно за добар текст (не мора бити и књижевноумјетнички) да је
лијепо исклесан, што значи да је писац на њему много радио. Онај ко се лијени да се
више пута врати ономе што је написао, не може очекивати похвалу овакве врсте. За
књижевно стварање се неријетко употребљава замјенска синтагма књижевни рад.
Ријеч је о преплету талента и мукотрпног посла. Не мистификујући ову врсту труда,
Вук Караџић је писао: Као што сваки мајстор треба да зна свој занат, тако и
списатељ треба да зна како да пише.
Велика је разлика између усменог и писаног исказа! Постојали су изврсни
говорници који нису оставили запажен писани траг. Свој текст нису успјели да
уздигну до висина љепоте усменог изражавања.
Ево поводом ове тврдње и једне вјежбе коју би требали практиковати
почетници у писању.
Испричајте саговорнику утисак о неком скорашњем догађају коме сте
свједочили, али да то не буде лакша саобраћајна незгода, јер њу као вјежбу ове врсте,
најчешће препоручују у новинарским уџбеницима и приручницима. Лакше ћете то и
вјеродостојније учинити усмено (не само зато што ћете се испомагати невербалним
комуницирањем), него онда кад о томе треба да напишете кратку вијест од неколико
редака. Врсни новинари и теоријски зналци новинарског заната (који су претходно
искусили изазове овога посла!), с тврдим разлозима наглашавају да је кратка вијест
со њихове дјелатности те да се кроз ову форму осваја и усваја наречени занат.
Да бисте ово провјерили, напишите вијест о неком догађају чијој догађајности
се присуствовали! Нека буде кратка и једноставна, са свим потребним
информацијама, јер вијест таква и мора да буде. Одговорите на сљедећа питања:
Ко? Гдје? Шта? Када? Како? Зашто?
У приручницима новинарства употребљава се термин лид, као ознака за
почетак вијести, за оно најважније што стављамо у први план кратког текста од
неколико реченица. Не постоји утврђено правило на које од горњих питања треба
најприје одговорити. То диктира ситуациона логика, коју састављач вијести треба да
препозна.
У садржини вијести, као најкраћој форми и основи новинарског изражавања,
информативност не мора (увијек) бити наглашена, иако се с разлогом на томе
инсистира.
Ево, као примјер, једна необична вијест:
Нови пут Цетиње – Будва, дугачак 28 километара, гради се савременом
механизацијом већ пуних шест година. Стари пут између ова два позната
туристичка центра, у дужини од 33 километра, изграђен је још 1931. године, „ручно“,
за само шест мјесеци.
Старо је новинарско правило: Није вијест кад пас уједе човјека већ кад човјек
уједе пса! Кад би ово начело било примјењено на савремени сензационалистички
начин извјештавања и принцип изокренутости на коме се оно заснива, онда би око
нас били само изгижени недужни пси!
