1. НАГРАДА
Татјана Клинцов
Ie, ССиТШ Градишка
МАЈКА
Ко ти је подршка, стуб ослонац, снага сваке ноћи, сваког дана?
То се зна, то нико не крије, као мајка нико није!
Ко за све има слуха ко ти твоја леђа чува?
Ко те штити, ко те брани,
и увијек је на твојој страни?
Ко над тобом бдије
и никад му тешко није? Ко те увијек њежно гледа, и уморног из школе чека?
Коме никад ништа није тешко, ко те увијек награди смијешком? Ко најискреније чува твоје тајне, мале, велике, бајне?
Ко ти тепа, ко те мази,
на сваком кораку стријепи и пази?
Ко загалами кад баш треба, воли одавде до неба?
Ко за узврат ништа не тражи, ко те чува од превара и лажи?
Ко, ако треба ноћу спавати неће,
ко ће ти на длану дати љубави и среће?
Ко ти је подршка, стуб ослонац, снага сваке ноћи, сваког дана?
То свако зна, то нико не крије, као мајка нико није!
2. НАГРАДА
Жељко Суботић
IV, ЈУ ОШ „Младен Стојановић“ Врбашка
МОЈА СЕСТРА
Моја сестра Даца слатка као маца.
Има своје жеље
да је увијек весеље.
Кад њеним лицем туга прође,
ми се трудимо
да расположење дође.
Када се моја сека мало разболи
ми укључимо музику коју она воли.
Кад се наша Даца од срца насмије
у мом срцу је топлије.
Волимо те Дацо мила
што си нам живот усрећила.
Ово моје срце мало, за тебе Дацо спјевало!
Кристина Милутин
I, ССиТШ Градишка
ВЈЕЧИТО
(Драгоји Лукићу)
Био је писац,
из Милошевог Брда,
за њега зна Козара цијела чуло се и у свијету.
Пописивао је убијену дјецу Козаре, да се никада не забораве.
Они нису имали прилику да остаре.
Писао је име до имена, да то буде свима опомена
и на њих да нам остане успомена.
Вјекују тако анђели наши, не само као сјене,
то су сада бесмртне опомене.
3.НАГРАДА
Саша Голић
VIII4, ЈУ ОШ „Данило Борковић“ Градишка
ПОМИСЛИ
Помисли на тихе и мирне ноћи које ће нечујно доћи
и на зоре још тише
са којом њежном капи кише.
Помисли на гласне возове који кроз дубоку маглу путују и на оне нијеме
који ове ријечи не чују.
Помисли на сваку
одбјеглу мисао занесених пјесника и тужне судбине
храбрих војника.
Помисли на сваку жишку која се уз топлу сузу гаси и на све пшеничне власи које ће убити лед.
Помисли на уморне раднике који се са посла враћају
и на оне који тек на посао путују.
Помисли на пензионере који само сањају
неки мањи износ рачуна за струју.
Помисли на политичаре и оне више, чија лица виђамо на телевизији али не и у визији
за боље сутра.
Помисли на уплакане мајке
чије ће молитве можда и бити услишане и на сузе истинске
од молитви тише.
Помисли на оне који неће дочекати сутра и на њихова задња влажна росна јутра.
Помисли на повјероване лажи од људи најдражи
на лажи које су разочарале, а тек људи.
Помисли на вјетар у коси, на усамљена острва
на богате, али не и срећне.
Помисли на заљубљене сањаре на оне који су гладни и
који ходају боси.
Помисли на милион ствари И запитај се ко си.
ПРОЗА
1. НАГРАДА
Кристина Милутин
I, ССиТШ Градишка
РАСПЈЕВАНА УЛИЦА
У мојој улици живи мало дјеце, а много старијих и нејаких. Дошла је код мене моја другарица Ана. Сје- ле смо на клупу и разговарале. Она је примјетила како вјетар дува и разноси смеће. Биле смо зачуђене. Нисмо могле вјеровати у то што видимо. Умјесто да гледамо како птице скакућу, пчеле да лете са цвијета на цвијет, око нас је загађен ваздух и смеће. Ми смо се досјетиле да очистимо улицу, бацимо отпад, како би двориште и око- лина били љепше мјесто за живот. Кренуле смо у акцију. Моја другарица Ана узела је грабље и чистила отпад који је донио јак вјетар. Ја сам ставила рукавице и сакупљала опушке, пластичне флаше и кутије. Пролаз- ници који су у том тренутку наилазили гледали су нас зачуђено.
Два дјечака почела су да нам се смију и довикивали су:“Види оне двије као да су смећари”
Моја другарица им је рекла:“Умјесто да нам се смијете, боље би било да нам помогнете”
Убрзо су схватили да су погријешили и притекли нам у помоћ. Свако од нас је понешто урадио. Уморили смо се од напорног рада и отишли смо кући.
Сутрадан, пробудила ме граја. Дјечаци су чистили пут, а они старији су радили теже послове. Сви су кре- нули у акцију. Улица је оживјела. Вратили смо природи њен стари сјај, а прољеће је било још зеленије и љепше. И птице су се вратиле, лептирићи и остале живо- тињице. Ја сам била срећна што смо моја другарица и ја успјеле у својој борби.
Изгубиле смо доста времена, али вриједило је .
Труд се на крају ипак исплати!
2.НАГРАДА
Теодора Угреновић
V4, ЈУ ОШ „Васа Чубриловић“ Градишка
ЧАРОБНА ИГРА
Једног кишног дана посјетила ме моја најбоља другарица Лана. Биле смо саме, а због кише нисмо могле изаћи да се играмо. Одлучиле смо да се попнемо на та- ван и да га мало истражимо. И мени која сам ту живјела било је непознато шта таван скрива.
Радозналост нас је одвела до тавана на коме смо пронашле много старих ствари. Највећу пажњу нам је привукла нека игра која се нама учинила слична Моно- полу. Отвориле смо кутију и угледале пластичну пло- чу и дрвене фигуре. Одлучиле смо да покушамо играти ову нама непознату игру. Лана је бацила коцку и добила број три. Када је помјерила фигуру до трећег поља ту је писало `стампедо`. Зачудиле смо се таквој поруци, а за неколико тренутака угледале смо да кроз зид поред нас пролијећу бизони, слонови и још много дивљих живо- тиња. Брзо сам зграбила коццку, бацила и добила број пет. На пољу број пет писало је `лијане`. Лана и ја смо се одједном нашле у шуми пуној пузавица и лијана. За- чуле смо цвиљење из оближњег жбуња. Пришле смо и угледале мало штене упетљано у пузавицу. Успјеле смо да га избавимо и дале смо му име Амор. Сада је био ред да коцку баци Лана која је добила број шест, а на пољу шест порука је гласила `кућа`. Створиле смо се у мојој кући која је била сва у нереду од стампеда. Требало је да добијем број шест да би се све вратило у нормалу. Бацила сам коцку и добила број један. На том пољу писало је `земљотрес`. Лана и ја смо узеле Амора и таблу и потрчале вани. Чим смо истрчале кућа се срушила. Сада је Лана требало да добије број пет. Бацила је коцку и на нашу велику радост коцка се окренула на број пет. Све се вратило у нормалу, бизони и друге животиње су нестали, зидови и кућа су се вратили на своје мјесто али и Амор је нестао.
Биле смо тужне што смо остале без нашег малог пријатеља. У тренуцима нашег туговања зачуло се зво- но на вратима. Отвориле смо и угледале наше маме са Амором. Оне су нам га поклониле не знајући да га ми већ знамо. Биле смо срећне, а за нашу авантуру `Чаробне игре` никада никоме нисмо рекле.
3.НАГРАДА
Михаела Голић
VIII4, ЈУ ОШ „Данило Борковић“ Градишка
-ХУМАНОСТ НА ДЈЕЛУ-
Људски живот је сачињен од много лијепих и руж- них слика. Он нема упутства за употребу, али има огра- ничен рок трајања. Зато га треба живјети најбоље што можемо и треба дисати пуним плућима.
Младост је прво поглавље велике књиге која се зове живот. Она је такође и најљепше поглавље на тој жи- вотној траци. Обично све иде својим током уколико нас не задеси неки немили догађај. То се нажалост де- сило једној малој 14 мјесеци старој беби. То се нажалост десило једном малом, слатком, невином дјечаку. Он још није ни почео да живи, а у његов живот су се већ упетљали неки ружни догађаји. За њега се, преко ноћи, живот из бајке претворио у велики кошмар. Радост и осмјех на лицима његових родитеља замјениле су сузе и туга. Почела су да се постављају питања: Зашто баш он? Зашто баш беба која је тек почела живјети? Како је мо- гуће да је та опака болест задесила баш њега? То питање стално је одзвањало у главама грађана овог нашег ма- лог града. Звонило је толико јако да су сви одлучили да помогну. Та мала душа нас је ујединила. То мало, слатко створење пробудило је у нама успавану људскост. Сви смо устали и како је ко могао одлучили смо да помогне- мо. Боримо се свим снагама: правимо концерте, ликов- не радове, играмо утакмице, све да се скупи новац који је потребан за Леонову операцију. Он је то заслужио. Кад видим те мале сањиве окице како ме посматрају из сваког ћошка, срце ми се кида на ситне комаде, много пута сам оплакала због њега. Посебно ми је драго што сам и сама учествовала у хуманитарној акцији. Драго ми је што је мој рад купљен међу првима. Драго ми је што сам сама купила карте за ногометну утакмицу, што је мама купила неке од радова. Надам се да ћемо сви заједно успјети и да ће наш херој побиједити. Надам се да ћемо сви успјети и да ће Леон израсти у једног вели- ког и поштеног човјека.
Не можемо бирати да будемо рођени, али можемо бирати какви људи ћемо постати, да волимо и да пома- жемо другима како би се то исто вратило и нама.
