Промоција књижевног и новинарског стваралаштва Владимира Скочајића – Скоче, познатог колумнисте „Политике“ и уредника подкаста „Гистро ФМ“, одржана је синоћ у Малој сали Културног центра Градишка.
Забиљежили смо разговор између модератора синошње промоције Небојше Ристића и популарног Скоче.
Небојша Ристић: Ти већ годинама пишеш о музици то јесте рокенролу. Што би наравно била симплификација цијеле ствари, јер то није само то, него су ту и твоја доживљавања разних животних ствари?
Владимир Скочајић – Скочо: Ја сам почео двијехиљадитих за портал Б92 да пишем музичке рецензије. Извјештаје са концерата, најаве за концерте, па сам у неком тренутку почео и да пишем за Политикин Забавник. За њих сам писао три године. Уређивао сам „Хит страну“ и то је за мене била велика част. Када сам сазнао да ћу да уређујем „Хит страну“ као да ми је неко рекао да ћу да упознам Боба Дилана. Послије забавника сам наставио у Политици за њихов „Суботњи културни додатак“, поред тога сам писао за гомилу неких портала и сајтова. Почео сам као музички новинар да пишем о музици, али како вријеме иде све ми је мање инспиративно да пишем о музици, биографијама, бендовима и албумима. То некако можемо сви на интернету да нађемо. Сада волим да пишем фикцију кроз коју прожимам музику.
Да ли се слажеш да је појавом и развојем интернета у знатној мјери скинута та мистерија – магија око читаве ствари у дијелу података? Некада си могао да се хвалиш са неким знањем у друштву, а сада је то заиста депласирано.
Данас и поред интернета ти можеш брзо да скапираш за неког човјека колико је он у нечему и да ли он то прати годинама или је био синоћ на Википедији сат времена.
Вечерас на промоцији нисмо говорили о томе, није било времена да проговоримо о неким кључним мјестима твоје биографије, а то је прије свега Београд.
Тако је. То је Београд. Ту почиње и завршава све. Ја сад имам четрдесетри године, ту сам живио четрдесетједну, са изузетком од двје године када сам живио у Тексасу, Аустину. Београд је то. Тексас је више као неки ексцес и авантура у мом животу. Арађеловац одакле су моји родитељи је такођер мјесто за које сам везан. Ту сам ишао на љетње и зимске распусте код свог деде. Откривање многе музике ми је везано за Аранђеловац, јер сам ту на примјер први чуо Нил Јанга.
Ти си отишао у Америку на двије године, али ипак си се вратио?
Био сам двије године у Аустину и нисам био сигуран да ли ја тамо хоћу да живим или сам тамо привремено. Почео сам да радим неки глупав посао за који сам био свјестан да ћу почети да га радим, али да ћу у међувремену можда имати прилику да се искажем у оним стварима које ја знам. Онда је дошла корона и све се некако ту успорило.
По мојој процјени мени би било потребно барем четири – пет година да радим неке глупаве послове након короне да бих можда дошао до нечег што ја волим, али ја немам четири – пет година за глупаве послове.
Да ли је рокенрол мртав?
Данас је прилично гетоизирано све што ваља. Било да се ради о рокенролу или књижевности. Када ме неко пита да ли је рокенрол мртав, ја могу одговорим да није. Има бендова који га и даље свирају, али сматрам да рокенрол никада није био довољно присутан у медијима.
Како објашњаваш то што људи долазе на промоције попут ове, ако је све то на маргинама као што кажеш?
Људи се идентификују са оним што ја пишем. Највећи број ствари које напишем је када сам нерасположен. Кад ме нешто тишти, кад ме боли. Било да је то неки емотивни однос или стање у земљи, ја умјесто да узмем палицу и разбијем неком главу, узмем и напишем нешто и онда се осјећам лакше. Неко ко се исто тако осјећа тада помисли: „па овај мене разумије, овај је мој друг“. Милион пута ми се дешавало да људи прилазе и да ми кажу: „ја се осјећам као тебе знам“. То могу захвалити интернету, јер још увијек немам написану књигу. Планирам врло брзо да напишем роман.
Ваш Културни центар Градишка!
