Синоћ је у Малој сали Културног центра Градишка одржана једна несвакидашња промоција књиге. Ради се о првенцу Саше Ћатића, који је тек упловио у свијет књижевности, а већ је имао промоцију своје књиге „С оне стране шанка“.
Промоција књиге која је поред рецензената професора Миленка Гагића и Гордана Шурлана власника ресторана Ђердан на сцени окупила и музичаре Дејана Ћулума гитара и вокал, и Мирослава Вуковића на клавиру. Тако да је поред саме промоције одржан и један сценско музички наступ који је додатно оживио и употпунио промоцију на један старомодан кафански начин.Разговарали смо са аутором Сашом Ћатићем:
Ево кажете, први конобар на Балкану који је написао књигу. Када се идеја родила и зашто?
Идеја се родила отприлике прије једно осам година. Као што вечерас рекох, почео сам прво да записујем неке занимљиве детаље у кафани. Касније сам записивао историју угоститељства. Трећи дио књиге када сам завршавао, написао сам разне погледе људи на угоститељство. Таксиста, музичар, конобар, писац, новинар, итд. Књигу морате прочитати.
Када се каже кафана, то у нашем народу није у неком нарочито лијепом свјетлу. То је као нека мрачна, задимљена просторија у којој се дешавају неке ненормалне појаве. Да ли је то тако?
То уопште није тачно. Морамо прво дати једну информацију да је кафана отворена први пут у свијету 1521. године у Београду. Кафана је служила за разне ствари. Вече пјесника, сликарске колоније, разни устанци су се дизали у кафани, многе пјесме су написане и бракови спојени у кафани. Многе декларације су донијете у кафани. Кафана је најмање опијање, али у данашње доба питање је шта значи ријеч кафана. Вечерас смо причали на ту тему. Надамо се да ће се једног дана вратити изворна кафана код нас, па да можемо попити и запјевати. Момо Капор је рекао да је кафана сигурна кућа за мушкарца. Тамо можете доћи, попити, опусити се, причати, пјевати, итд.
Сјећате ли се свога првог доласка у кафану и када сте први пут закорачили са оне стране шанка?
Давно је то било. ’93 године игром случаја дошао сам у кафану. Жеља ми је била да студирам шумарство, историју коју сам одлично познавао. Међутим стицајем околности, рат и сиромаштво су ме натјерали да почнем радити. Ту сам се добро сналазио. Учио сам доста кроз разне кафане. Радио сам по сплавовима, хотелима, пицеријама, кафићима и којекуда. Мислим да један добар конобар треба да промјени више локала и да се упозна са разним ситуацијама, јер што више промјените кафана и учите на разним мјестима тако да ћете послије бити све бољи и бољи конобар.
Учили сте од многих, услуживали сте многе. Од кога конобар може више научити, од једног обичног госта или неке знамените личности?
Служио сам разне госте. Ја сам хтио у овој књизи да напишем кога сам све служио, али сам дошао до закључка да се не препоручљиво имена стављати. Није да се хвалим, али када би ставио у књигу кога сам све служио не би вјеровали, нарочито у Будви. Учиш од многих гостију, од свакога понешто, али да би постао добар конобар увијек слушајте старије који су прошли много. Обучио сам доста младих конобара. Многи од њих су данас на крузерима, а неки и нису успјели. Радећи овај посао схватио сам када бих се поново родио опет бих изабрао да будем конобар. Овај посао има своја богатства, љепоте, али и своје тешке стране. Када питате конобара који му је најљепши дан, он каже слободан дан, јер тешко је радити данас у овим кризним временима. Људи су помало нервозни, зато мораш бити велики психолог као што сам вечерас рекао да би свима удовољио и да би се људи лијепо осјећали због чега сви и долазе у кафану.
Књига осим приче о кафани је и један допринос историји Градишке.
Да није било професора Хикмета Хаџиалагића одређени дијелови књиге не би били написани. Све што запишеш остаће. Писао сам о хановима. Постоји Шибића Хан, али нема документа ко га је држао. Османлије јесу донијеле хан овдје, али многе ханове су држали Цинцари, Јевреји, Власи и Срби зато што се точио алкохол. У та доба Османлијама је било забрањено да користе и точе алкохол, зато су то радили народи других вјера. Жао ми је што није остао запис о Шибића хану. Чуо сам причу да су наполеонови војници када су дошли на Балкан први карамут крушку донијели у Градишку то јесте поткозарска села. Када би то Градишка знала од тога би се могао направити један лијеп бренд.
Ово је ваша прва промоција, а већ сте потписали уговор са издавачем.
Нуде ми један лијеп уговор. Највише сам ван Градишке наишао на разумјевање, што је жалосно. Надам се за Србију и Црну Гору да ће књига кренути ових дана. То за мене представља богатство.
