1.
Кад би ме неко од младих пјесника упитао (а не питају никог и ништа) шта је у
поезији и за поезију најважније, ја бих му одговорио да је у поезији најважнији доживљај
– искрен, аутентичан, дубок и снажан – који протресе цијело биће. Лако га препознам, али
не умијем га тачно описати. Такав доживљај, свеједно је да ли ћемо га звати
инспирацијом, надахнућем, епифанијом или „унутрашњим потиском“ – покрене, увијек
као да је први пут, наталожене емоције, прочисти закржљала чула, изоштри и продуби
мисао и разгори имагинацију. Таквом доживљају се обрадује и језик и отвори дубоке и
тајне одаје, па нуди благо небројено – и затурене и заборављене ријечи, сочне и смислом
наливене и „младе архаизме“, једре придјеве па чак и свјеже риме. Важно је само да се не
жалимо на језичке могућности, јер су оне бескрајне, а само је наш таленат ограничен. Кад
чујем неког како се вајка на лексичку оскудицу и неспособност језика да изрази његове
мисли и осјећања, тога више не читам. На млак, хињен и кривотворен доживљај језик
остаје равнодушан и једва нуди обичне, од свакодневне употребе уморне ријечи које не
могу издржати пјеснички ритам.
Аутентични доживљај, међутим, готово непогрешиво проналази форму, ствара
одговарајућу акустику, бира фреквенцију и штимује интонацију и нуди неопходне стилске
алатке. Без њега, без тога доживљаја не вриједе много ни ученост, ни савршенство форме,
ни интертекстуалност, ни иновације у поступку нити метапоетичке поштапалице. Само
пјесма која је под „унутрашњим потиском“ морала настати, има изгледа да дотакне
читаоца и да остане у његовој свијести. Све остало је тек метричка механика која се да
савладати, али узалуд, јер до поезије не допире.
2.
Имао сам давно изнуђен поетски час у некој врбаској основној школи, и то са
ученицима нижих разреда. И некако сам, уз свакојаке мајмунарије, уз помоћ својих и
туђих пјесама, изгурао. Али, како већ бива на оваквим сусретима, увијек се нађе неко да
нешто пита. Устаде дјечак од десетак година и дрско ми сасу у лице питање (које му је
учитељица пришапнула):
-Зашто Ви пишете поезију, а не пишете прозу?
Звуче помало страшно и пријетеће те крупне ријечи из уста једног нижеосновца.
Сјетио сам се одговора Бране Петровића на такво питање (шта тебе, мали, боли к…), али
ја ипак немам право на такву непристојност.
А на столу растворена књига-спаситељка:
-Видиш ове кратке редове – то су ти стихови, па кад их ја сложим у строфе, то буде пјесма. Они који све знају, као твоја учитељица, кажу то ти је добро, врло добро. Ако је то добро, понекад и одлично, што бих ја тјерао преко читаве странице и узалуд трошио ријечи?
-Потпуно те разумијем, и ја ћу тако – каже мој задовољни питалац.
А мило и учитељици.
3.
На неизбјежно питање о томе кад сам почео да пишем давао сам импровизоване,
често и противрјечне одговоре. А истина је да сам почео да пишем на снијегу и то слова
која сам прерано пречео од старијег брата; шиљком или прстом по оном пребијелом
цијелцу каквог више нигдје нема. И то ми је доносило велику радост и неупоредиво
усхићење, то да макар и на снијегу остављам трагове које моје вршњаци не разумију, а
одрасле инако не занимају. Али за дугих мразних ноћи, ухвати површица па се и она
слова скочање у нечитке ожиљке сличне онима у које су се претварала наша имена,
урезана у младу јасенову кору.
Или дуне мећава и развије на све стране и моју „снијежну азбуку“, или још
страшније буде кад окрене југовина и снијег нагло ископни, па моја слова заврше у некој
прљавој локви. И то ме је знало истински растужити, и можда су се у тој дјечијој тузи
зачеле прве сумње у моћи и домете поезије. Слично се дешавало и касније кад сам по
хартији почео да пишем ријечи и слажем их у стихове – неке би се расточиле у
неразговетне мрље, а друге би грабио онај исти „вјетар заборава“. Али, ако ти је дато, не
обазиреш се на те невеселе појаве, већ пишеш и даље, све у нади да ће те нешто од тога
надживјети.
Занимљиво је, међутим, да ме нико не пита кад ћу престати да пишем, кад ћу се
манути ћорава посла, за који је тешко наћи рационалне, прагматичне разлоге. Јер писање
као некорисна и непрофитна пракса само доноси невоље и аутору и његовим ближњима, а
у ближој и даљој околини производи подозривост и презриво сажаљење. А престаћу, то
већ знам, кад попусти „версификацијски нагон“, као што увелико попуштају они други,
много важнији.
4.
На питање о социјалном положају писаца (јуче, данас и довијека), одговарам да ми
социјалног положаја немамо, баш као у оној дјечијој пјесми Душка Трифуновића у којој
учитељица пита – какво је ваше имовно стање, а дјечак одговара – ми нисмо имали
имовног стања. Онда се учитељица наљути и престане да разговара са тим безимовним
учеником. А кад се учитељица наљути, то код осјетљиве дјеце зна да произведе разне
трауме и пострауматске синдроме из којих послије настају пјесме. И тако укруг – и опет –
као у нијемом колу.
Социјални положај писаца најтачније је, ипак, изразио, из сопственог искуства,
Вук Стефановић Караџић: „Живјети међу Србима од књижества исто је што и сркати
чорбу од капућина“. Те сам се чорбе, Вуче, бели нагутао.
