Према рецепту Моме Капора
Романи се праве од кише која неутешно натапа бескрајну блатњаву равницу у којој сам заточен као војник,
та киша поплављује Трг Светог Марка у Венецији, па једна лепотица и ја балансирамо по постављеним даскама изнад воде, све до улице Пер Риалто и ресторана „Анђело“ у коме се једе најбољи црни рижот на Медитерану и уз њега пије „суаве волполичело“; Vino della casa, prego, покисли голубови и љубав поподне,
требало јој је такође говорити о мноштву празних соба, пуних одјека, које ће ускоро бити затрпане намјештајем и различитим стварима, о радости намештања ентеријера и о огромном букету белих рада у вази на столу; о деци која возе бицикле по тим празним собама у којима ће одрасти, о томе како човека проналазе и затрпавају ствари, и како се све то распада,
о осамљености у Њујорку на Божић, о пустој Петој авенији, вечери за столом прекривеним, уместо столњаком, „Њујорк тајмсом“; сардина, главица лука и комад црног раженог хлеба, неодољив нагон да се подигне слушалица и окрене број неке старе љубави не водећи рачуна колико је сати код куће. Халоо? Хало, јесам ли те пробудио? Наравно да јеси. Извини…
и о светилишту Палмира, у Сиријској пустињи, требало је говорити, о палестинској деци ужарених очију која певају испод римских капитела да ће крвљу, ватром и мачем повратити Палестину, Алаху екбер,
о кухињама у чубурским потлеушицама са мушемом на столовима на којој једемо кромпир-салату слушајући куцање будилника са креденца који одбројава секунде нашег живота….
О пиштољу са метком у науљеној цеви под јастуком.
Од чега се праве романи?
Од досаде, од страшне досаде, кад живот стане и кад не знате шта ћете са собом па седнете за писаћу машину да учините нешто од својих сати и својих дана, а испод прстију вам се ређа свет који вас читавог обухвата и увлачи у свој вртлог,
од алпских снегова у Швајцарској и гледања у ватру у камину (Како се зваше оно мало место изнад Вевеја у чију је крчму долазио Чарли Чаплин да једе печено пиле?), када се сећате свих ватри у своме животу, и оних из детињства у Бачкој на залеђеној стрњици и оних у рату, на Петровој гори, са мирисом печеног меса на штаповима и уља за подмазивање оружја,
од пољубаца, такође, кад вам се чини да се спајате са неким у хладним парковима и на свиленој клизећој постељини воденог кревета,
од биоскопа у провинцији испред којих су на зиду у плитким излозима фотографије најузбудљивијих сцена закачене рајснадлама или ексерчићима, на основу којих процењујете вреди ли дати дванаест динара за представу,
од оних поподнева када не успете да уђете у биоскоп, па испред закључаних стаклених врата ослушкујете грмљавину музике Димитрија Тјомкина, гласове, узвике и револверску пуцњаву, замишљајући шта се све догађа на филму. Ти филмови које само замишљамо, много су узбудљивији и лепши од оних на које нисам успео да уђем. И од те чежње се праве романи,
они се прави углавном из усамљености, а та усамљеност се налази у бистроу „Змај“ на Плас Сен Катрин у Бриселу, где сви пси личе на своје газде, а газде на псе, уз чашу пива „Стела Артоа“, поред газдиног бернардинца који спава покрај шанка,
она плови и на броду за Свету гору, кад одједанпут схватите да на њему нема ниједне једине жене,
она је на Главној сарајевској улици у августу, у потпуно пустој улици у којој вам попут бријача у филму Андалузијски пас, поглед пребацују блиставе оштрице трамвајских шина; осећање да је море неутешно далеко и да вас нико не воли,
и море ван сезоне са облацима које пара крст на каменој катедрали Јураја Далматинца у Шибенику; мокре камене плоче у једином бифеу који ради; слане срделе и црно вино које оставља талог у чаши, чежња за неким лицем које би изненада требало да уђе у ту покислу крчму и да вас спаси очаја.
Роман се прави и од четрдесет обешених о бандере на малој железничкој станици Мариндвор у Сарајеву, које гледам као деветогодишњак у априлу 1945. како се клате на јутарњем поветарцу док са празном кантом плаве боје са белим туфнама чекам воз са Илиџе који ће довести сељака од кога купујемо млеко. Обешени су босоноги јер им је неко већ поскидао ципеле. Обесио их је командант града Сарајева, Макс Лубурић. Ову сцену као да је сликао Салвадор Дали: дечак са плавом кантицом изнад кога се љуља четрдесет обешених из баладе Франсоа Вијона.
Романи се праве од лета и од дима скупих цигарета и цигарилоса на тераси Градске каване у Дубровнику. Ту седе лепе жене и занимљиви људи; босонога контеса, која ће се богато удати у Италији, Пеко Дапчевић, командант армије која је ослободила Београд, пензионисани ноштромо, капетан Нардели, две летње курве, Коча Поповић, надреалиста и генерал, Хамлет за столом са Магбетом, сликар Милован Станић, који пије пелинковац и гледа голубове што куњају склонивши се од врелине августа у хлад под сводовима цркве Светог Влаха, професионални летњи заводник Антонио Пенде чека у заседи богату Енглезицу, бивши министар полиције кога прате два полицајца читајући наопачке окренуте новине са рупом кроз коју вире, Тања Мајер, са раскошним телом у плетеној ружичастој мини хаљини која може да се спакује у кутију од шибица, колпортер, патуљак Мате, са чашом пива, Коста Страинић, историчар уметности са учитељицом балета, Соловјевом, која му је тајна љубавница педесет година, сви они… Роман се прави из колоплета летњих судбина, успутних љубави, голих ноћних купања на плажи Светог Јакова, из блуда и оргије, јела и пића, из ватромета на отварању Летњих игара, склупчаних нагих тела на каменитим плажама Локрума, из узалудно потрошених десетљећа на овај вероломни камени град пун превртљивости и издајства.
Роман се прави и од прашине која испуњава хладну акустику католичке цркве у Вргинмосту у коју улазим после проласка Крајишке војске, поломљених клецала и смрвљене бело-плаве Госпе од полихромираног гипса, тамо где у прашини, на каменим плочама, лежи платно из шеснаестог века са бајонетом прободеном Богородицом која у наручју држи малог Христа.
Романи се праве и од ноћних путовања, такозваним убрзаним возовима на дрвеним клупама треће класе на којима куња железничар са фењером у крилу, један сељак, покисли војник и једна лепотица у чија се обла колена заљубљујемо на том ноћном путовању, на коме она излази у Винковцима,
и од књижевног салона банкара и писца Жоржа Ларуа у Женеви, где на зиду стоји огроман афиш Аристида Бријана, једна од стоседамдесет литографија у боји које је Ларуов деда добио на партији покера од једног пропалог париског штампара за кога је радио Тулуз-Лотрек,
и од пријема на којима ми се додељује нека награда, па једно време потписујем стотине књига, а кад потпишем последњу, заборављају ме у празној сали где ми љубазна гардероберка доноси пуну чашу црног вина и колачић преостао од послужења,
и од мора, и од мора се праве романи, тачније, од гледања у море са предосећањем срећних обала и хоризоната.
