Поетичка схватања Вука Стефановића Караџића
У есеју под насловом „Између орла и вука“, посвећеном поезији Бранка Радичевића, Милан Кашанин је на неуобичајан начин сагледао међуоднос овога пјесника и Вука Стефановића Караџића. Пренаглашавајући разлике између двојице српских стваралаца Кашанин иде толико далеко да тврди: Немају ништа заједничко ова два човека. Остављајући по страни овај став, са којим се српски књижевни историчари углавном нису сложили, с тим да га нису нарочито ни оспоравали, истичемо неприхватљиво Кашаниново мишљење по коме Караџић уопште није писац, и тачно одређење Вука као књижевног државника. Читавим својим педесетогодишњим радом, па и животом посвећеном националним пословима, Вук је потврдио тачну Кашанинову констатацију.
Вук Караџић се трудио да предано и нештедимице ствара, да крчи до њега не постојеће путеве, да у бројним потхватима не губи из вида цјелину свога наума те да у све што је предузимао унесе властито разумијевање и прегалачку страст: мене је истинита ревност к роду моме обдарила, и принудила ме да зажмурим и да једанпут тумарим главом кроз ово терње, макар на ону страну сав крвав и подеран изашао; само нека се зна стаза којом би се други могао лакше усудити да дође. То опредјељење и неупоредиви напор (реформаторска ријешеност), видљиви су колико у предговору Малој простонародњој славено-сербској пјеснарици из 1814. године толико и у чланцима писаним пред крај живота. Уз то, примјетно је да се он непрестано мијењао, да није био искључив у својим ставовима, као и да је, под утицајем потоњих сазнања, био склон да неке претходне претпоставке своје дјелатности мијења. На примјер, Вук Караџић је на почетку свога рата за српски језик и правопис писао да народни говор нема везе са претходном српском језичком традицијом, док је у чувеним „Правилима за јужно нарјечје“ тврдио да јужно нарјечје узима за основицу српског књижевног језика зато што је најближи са српскословенским језиком. Тамо гдје је раније видио дисконтинуитет, Вук је кроз вријеме и рад све више уочавао и истицао нити континуитета српског језика и националне културе.
Када се пажљиво ишчитају предговори Вуковим главним књигама, лијепо се може примијетити да његов разноврсни рад – неоправдано пречесто сводљив на реформу језика и писма – почива на поуздано назначеним теоријским претпоставкама. Ако ријеч teorija значи посматрати, гледати, онда је Вук био прворазредни теоретичар, чија теоријска мисао је долазила изнутра, из његове практичне дјелатности, израстала из ње и срастала са њом. Прихватљиво је мишљење Петра Милосављевића који поводом тога пише: Вукови ставови о књижевности, мада саопштавани у разним приликама, не чине произвољан, већ организован скуп ставова. Они су израсли из Вукове богате стваралачке праксе, са којом се повезују; носе обележја његовог богатог стваралачког дела.
Међутим, читаво Вуково дјело превасходно се темељило на његовој јединственој личности, на неуобичајној посвећености предузетим пословима. Несвакидашње радне енергије, он се – како ће написати Стојан Новаковић – заљубљивао у сваки свој посао и био му цијелим бићем посвећен. У једном писму, он за њега типичним начином резоновања каже: Како лијепо знаш толковати и подсмијевати се, само да не дираш у ствар, рекао би човјек да ништа нема што ти не знаш боље од свију други људи. Познавати ствар, то значи проникнути у суштину неког посла, његову опредмећену логосност, иманентно је Вуковој теоријској мисли и практичној дјелатности. Вишеструко заслужан за развитак нове српске књижевности – чији стварни почетак поједини књижевни историчари и везују за његово име – Вук је као савјестан књижевни државник наглашавао важност високих вриједносних критеријума: Боље је да ниједног списатеља немамо нега да само рђаве имамо. Импресивно дјелује оваква самосвијест положена у зачетке нове српске књижевности, у околностима када – како пише Вук у одредници „Школа“ у Српском рјечнику – у Србији с почетка деветнаестог вијека, међу десет хиљада становника тешко да се један писмен нађе.
Вук Караџић није био само сакупљач народних умотворина, како се често у написима о њему тврди, и притврђује у школским уџбеницима, у којима се поједностављено представља његов рад. Он је једновремено био редактор, систематизатор, антологичар и проучавалац свеколиког нашег народног стваралаштва. Да није све ово био, и он би, попут бројних других прије и послије њега, био само обични сакупљач. Са великом страшћу приступао је сакупљању умотворина, јер је непогрјешиво осјетио да се у њима крије негдашње битије сербско, и име.
***
Пјесник је онај, како је сматрао Вук, којега је Бог даром пјеснотворства обдарио, што је став потпуно сагласан са романтичарским схватањем пјесничког стварања. Када је ријеч о народној поезији и видовима њеног настајања, преобликовања и коначне редакције, ствар је сасвим другачија. О томе Вук има сљедећи став: Једни пјесама различито пјевање показује да све пјесме нијесу одма (у првом почетку своме) постале онакве какве су, него један почне и састави што како зна, па послије идући од уста до уста расте и кити се, а кашто умаљује и квари се; јер како год један човјек љепше и јасније говори од другога тако и пјесмепјева и казује. Рђав пјевач и добру пјесму рђаво упамти и покварено је казује, а добар пјевач и добру пјесму поправи према осталим пјесмама које он зна.
Вук је увидио да је процес настајања народних пјесама прилично сложен. И оне су првобитно индивидуалне креације. Међутим, подложне промјенама кроз процес усменог преношења – а то значи поправљањима, преправљањима и кварењима – њихова финална верзија зависи од пјевача казивача, али и сакупљача, оног који их је на свијет издао. Према томе, најљепше епске пјесме дјело су здруженог талента иницијалног аутора, коначног редактора и записивача; њих тројица су у том ланцу морали бити даром пјеснотворства обдарени.
О Вуку Караџићу као писцу у српској науци о језику и књижевности није се често писало. Иво Андрић је у својој приступној академској бесједи, изговореној у Српској академији наука и уметности 1946. године, подвукао и ту компоненту његовог обимног дјела. Да Вукови књижевни списи садрже одлике проворазредне литерарности – нарочито пажњу, избор и смисао за карактеристичну појединост – Иво Андрић је савјесно потркијепио са више увјерљивих примјера. Прије Андрића, на Вуково списатељско умијеће указао је Слободан Јовановић у тексту „Вук као сликар историјских личности“.
***
У својим познатим рецензијама на романе Милована Видаковића, Вук није био само утемељивач српске књижевне критике, већ и стваралац који до танчина познаје суштину књижевне умјетности.
Он је увиђао велики значај књижевне критике и пледирао за њено заснивање у српској књижевности и култури. Као и у свему другом, и у оцртавању смисла и улоге књижевне критике, Вук је погађао у срце проблема: Како који зареже перо да пише, он већ одма почне мислити како ће језик поправљати, а не како ће га учити: зато је готово свакога нашег списатеља прва књига боља од друге, друга од треће, итд. И ово се зло код нас тако упутило и увело у обичај да не може друкчије престати док не почнемо један другога јавно пред свијетом непријатељски рецензирати и критизирати; истина да ће се тим начином осрамотити кад списатељ, кад рецензент, а кашто и обојица; али народ и литература свагдфа ће добити (а који се труде за народ, зашто би се жалили и осрмаотили кашто његове ползе ради?). Тим ће начином почети једанпут и наши списатељи мислити и сумњати о ономе што пишу: знајући да ће за сваку ријеч одговарати пред свијетом.
Иако Вук овдје несрпетно употребљава ријеч непријатељски, његови критичарски постулати су начелни, тичу се дјела а не њиховог аутора. У „Другој рецензији српској он каже и сљедеће: ми нисмо устали на њега већ на његове погрешке, а онда затим читамо вуковски прецизну формулацију: у оваквијем стварима се не гледа онај, који говори, него оно, што говори. Није необично с обзиром на вријеме и околности, затим главни правац Вуковог дјеловања што он инсистира на чистоти језика о чему год да расправља. Зато се његов критичарски концепт и на њему засновани вриједносни критеријуми своде на сљедеће: У свакој се књизи гледа на двије ствари: 1. на ствар о којој се пише, 2. на језик којим се пише. Био је строг, неијетко преоштар, када је у својим критичким текстовима процјењивао ове двије ствари. Рецензију на роман Милована Видаковића Љубомир у Јелисијуму Вук завршава сљедећим ријечима: Из тога свега морамо закључити да г. В. не зна ни историје, ни географије, ни логике, ни поезије, ни реторике; нити зна шта је морал, нити стид, нити учтивост, нити познаје карактера народа нашега, ни ништа. Према сиротом Видаковићу Вук је био неправедан, иако су многе његове примједбе поводом рецензираних романа на мјесту. Из овог рафалног низа, вуковски жустрог, сазнали смо на шта он мисли када каже ствар, а то је појам који је један од најчешћих у његовим текстовима. Разумјети овај термин значи проникнути у духовни лик Вука Караџића а не само у његове критичарске свјетоназоре.
***
Са већ стеченим искуством у прикупљању народних пјесама, Вук Караџић у предговору Српском рјечнику из 1818. године, једном од најбољих текстова које је написао, констатује: Али ће ми слабо ко вјеровати и разумијети како је приповијетке тешко писати! Ја сам се овђе, око ови ђекоји мали, толико мучио да би наши ђекоји списатељи могли готово читав роман написати, или све идиле Геснерове на српски превести. Уобличавајући или, како би рекао Гаврил Стефановић Венцловић, глеђишући сирови материјал записаних народних прича, Вук је осјетио сву тежину списатељског позива. Колики је удио његовог ауторског рада у збирци народних приповједака може се сагледати тек када се упореде записани предлошци и текстови објављених прича. Ево само једног таквог примјера, преузетог из књиге Миодрага Поповића Вук Стефановић Караџић.
Варијанта која није прошла Вукову финалну редакцију овако гласи:
Кад напита, дође прид дворове, веже коња за двор, а он легне придвор кад једанпут устане ходао испред двора, опази он на двору зеца да стоји. Пита он шта онај зец на двору ради. Кажу њему онај ко на двору стоји кобига скинуо он би се сам заклао, сам одерао, сам изсекао, сам се пристави па се кува. Али ко би то смео урадити на њему нема главе.
Након Вукове литераризације ови редови овако изгледају:
Пошто једва једанпут напита, дође пред дворе и опази наврх двора зеца где стоји. Онда запита дворане што онај зец наврх двора ради, а дворани му одговоре: „Да се ко нађе на скине оног зеца, зец би се сам заклао, сам одерао, сам исекао, сам приставио, па се сам скувао, али то не сме нико учинити за своју главу“.
Из наведеног примјера види се тачност Вукових ријечи о потешкоћама које су пратиле састављање народних приповједака. Користећи се прикупљеним материјалом, Вук је практично био њихов аутор. Након његове обраде сировог материјала, намијештања и пемјештања ријечи, мисао је разговјетнија, смисао потпунији, израз љепши. Сав овај захтјевни рад стао је у Вукове исповиједни став о томе како је приповијетке тешко писати!
