ПОЕТИЧКА НАЧЕЛА ПЈЕСНИКА ЈОВАНА СУНДЕЧИЋА

Бројне су пјесме Јована Сундечића у којима овај пјесник тематизује поетскостварање, што значи да је код њега, као и код других плодних и самосвојнихпјесника, мисао о поезији неодвојива од самог пјесничког стваралаштва. Те мисли,заодјенуте у пјесничко рухо, издвојене и посматране засебно, представљају скупзанимљивих поетичких исказа, промишљања о поезији која нису насумична, јер намоткривају пјесника који слиједи свој пјеснички инстинкт и непрестано га освјешћује,па и онда када се угледа на друге, када је под утицајима (нарочито је видан и попјесника штетно угледање на народну поезију).О пјесничком стварању Сундечић проговара и у својим текстовима, бесједамаили предговорима пјесничким књигама. У освјетљавању његове поезије и поетике,ти моменти се морају размотрити са наричитом пажњом. У том смислу је посебнонезаобилазна Сундечићева бесједа изговорене у Котору поводом стогодишњицерођења пјесника Симе Милутиновића Сарајлије. Тај повод је Сундечић схватио каоприлику да ода почаст Сарајлији, али и да изнесе своје мисли о поезији и пјеснику, дау романтичарском духу, истакне важност пјесмотворства. Већ на почетку свечанебесједе, вели наш пјесник, у духу ентузијастичке поетике, која своје коријене има уПлатоновим научавањима, да је поезија искра божанствености, пјесник изабраникбожије благодети, пророк, обличатељ свјетских злоћа и неправди. Затим се наводенајславнији пјесници кроз историју и о њима износе крајње сажете али интересантнеопсервације. Надаље, тврди Сундечић, пјесници су спасоносни учитељи, благовјесници,апостоли, поклоници богу и људству; њихове задаће и обавезе су велике, јер су дужни„свом снагом и силом свога осјећања љубити: своју вјеру, своју домовину, своје име исвој завичај“. Занесени љепотом, њима је у задатку љепоту обожити и својом часномљубављу обесмртити. Из ових ријечи не ишчитавамо само пјесникове мисли опоезији већ његов поетски програм, који ће он са још неколико важних компонентидопунити у бесједи о Сарајлији, али и потврдити, прије и послије изговореног слова,у свом пјесничком дјелу.Важно је и његово пажљиво дистинктирање између пјесникових националнихдужности и социјалне ангажованости, која неријетко склизне у простор политичкеефемерности: „С обзиром на тô, рекао је учени Француз Ди Шам (De Camp), даПјесник много губи од свога угледа пошто се баци у вртлог политике. Но ја бих се ипак усудио ту Ди Шамову изреку овако исправити: Пјесник много губи од свогаугледа, вазда, када се год баци у вртлог очевидне страначке политике, пошто у овомеслучају неизбјеживо постане он неискренијем и неистинитијем. Али, кад Пјесникискрено и поштено, дјелом и словом, устаје на обрану свога и својине: у том случају,не само што ништа не губи од свог угледа; него, напротив, он, тај свој углед, на вишистепен подиже и узноси.“Најзад, када је ријеч о Сундечићевим поетичким ставовима и промишљањимао пјесмотворству, вриједи овдје навести и његово промишљање о међуодносупјесника и филозофа: „Ох, предраги Боже!… у каквом ли је мистичком складу душапјесникова са душом мудраца?!… Пјесник нас буди и подиже; а мудрац – учи иупућује. Пјесник нас заноси и соколи; а мудрац нас – снажи и укрјепљује. Пјесник насодвија у поднебесне просторе; а мудрац нам указује способе да не клонемо у нашијемподвизима. Пјесник нам обогаћује и облагорођује срце; а мудрац ведри нам ум ибистри нам разум. И пјесник и мудрац најзад – кроз саму нарав упознају нас саврхунаравнијем бићем, од којега потичемо, ми и све; и којему се опет повраћамо, мии све. Како философу – тако и пјеснику, мудрост непресушиви извор надахнућа.Сваки жестоко гријеши, кò год лучи пјесника од философа, и кò год златнупјесникову машту запоставља философком оштороумљу. И као што би врло невољанпјесник без философије био: тако би и философ врло сухопаран био без икаквепоезије у души; и славу, коју пјесник заслужује: исту славу заслужује мудрац иобратно.“На основу изложеног, могло би се примијетити да се Сундечић исувишеудаљио од предмета своје бесједе, међутим, поводом Симе Милутиновића Сарајлије,кога сматра једним од наших најзаслужнијих пјесника, он је очигледно сматрао датреба да изложи своја размишљања о поезији, од којих смо најважнија неприједпоменули. Сундечић наводи само неколике појединсоти из Сарајлијине биографије,наглашавајући да је његов живот био обиљежен сиромаштвом, што за пјеснике нијенеобично, поред осталог и због тога што је за његову трагедију под насловом Кара-Ђорђије, која није била штампана, знао кнез Милош, и због које је код овог владарабио у немилости. Од Милутиновићевих књижевних дјела у први план су истакнутатри његова „пјесничка умотвора“: Милош Обилић, Србијанка и Дика Црногорска.Сундечић их, како је и прилика у којој се налазио налагала, само прегледно описује,ипак у вредносном смислу издваја Србијанку, за коју тврди, да нема језичкихслабости, да би се „могла такмичити са најбољијем епскијем умотворинама“. Ипак,као највећу Сарајлијину заслугу Сундечић види то што је „српству подгојио славногаи неукога пјесника, владику Петра II Петровића Његоша; пјесника Горског вијенца,тога најбајнијега алема у круни просвећенога српскога пјесништва“. Бесједу поводомстогодишњице рођења Симе Милутиновића Сарајлије Сундечић завршава како иприличи овоме жанру, апелативно, позивом српском народу да се са више пажње иуважавања односи према својим истакнутим и заслужним појединцима.Као један од Сундечићевих програмских пјесама, може се сматрати она поднасловом „Пјесник“, први пут објављена у Вили Стојана Новаковића, у Београду 1868.године. Хуго Бадалић у краткој биљешци поводом ове пјесме биљежи: „Сјета, а у истодоба и оно охрабрење себи самоме, што се у њој тако бистро појављују, тврд су доказтадашњег душевног немира пјесникова. Сундечић додуше бјеше стекао у београдулијепу киту знанаца, који су се међу понајизабраније људе онда бројили, а особито гаје омладина вољела и радо се с њим дружила, али сви су се знанци бавили, мање иливише својим пословима, те се поријеђе могао са њима састати, а са омладином јеморао бити на опрезу, јер влади није било по ћуди такво општење.“Сундечићево тадашње стање и расположење неупитно је иницирало овупјесму и одредило њен тон. Међутим, њен значај превазилази тај моменат настанка.Пјесник експлицитно наводи све оно што га подстиче на стваралчко исказивање,што побуђује његову инспирацију. У регистру тих чинилаца су: мио поглед, сладакуздах, њежан осмијех, ријеч љубављу надахнута, итд. Једновремено, у овој пјесми суистакнуте и повлашћене пјесничке теме, којима је више од других био предан овајстваралац: то су Бог, љубав, слога, народност. Инспирацију, пјеснички чин и настанакпјесме не изазивају само ови, за нашег пјесника опсесивни мотиви; благотворанутицај за настанак пјесме имају и туга и невоља, дакле, у поређењу са наприједнаглашеним, потпуно другачији импулси. То се понајбоље види из сљедећихСундечићевих стихова: И невоље истомице/Пјесника подбуде/Па му пјесмедивотнице/Из њедра загуде. Душан Иванић је истако да је на Сундечића утицао иЈован Стерија Поповић, међутим, он се није детаљније бавио анализом уочених везаизмеђу ова два, по одређујућим пјесничким својствима, различита српска пјесника.Сундечићеви стихови из пјесме „Пјесник“ о тузи и невољи као подстицајнимчиниоцима пјесничке инспирације, на очигледан начин се дозивају са познатимСтеријиним стиховима из пјесме „Мојим песмама“, који гласе: Гди се чувство к песмибуди,/и туга је певцу дуга или И са тугом у прсима/зачиње се спев и стих.Слична поменутој је и пјесма „Тражио сам“, у којој, као и у већиниСундечићевих пјесама, веома поуздано може да се препозна пјесниково унутрашњедушевно стање које је преточено у пјесму. У њој је стављен знак једнакости измеђупјесникових животних вриједности и његових главних пјесничких преокупација, докје у другом дијелу пјесме предмет пјевања постало све оно што онемогућава тапјесникова главна настојања. Пјесма „Тражио сам“ завршава се у типичноромантичарском заокружењу, у коме долази до изражаја пјесников пркос исупротстављање ономе што пријечи његове тежње, док кроз њену поенту пјесникпоручује како живот и није ништа друго до поприште борбе, а не нека идеална оазамира.Поред бројних других пјесама које бисмо могли сврстати у овај круг, у којимасе непосредно тематизује пјесничко стварање и моменти који са њиме конотирају,треба овдје поменути и сљедеће: „Хајд'те, пјесме моје“, „Хај, пјесниче“, „Миља иомиља“, „Ох, пјевај“, „Појте, појте“, „Да је риечи“, „Турим перо“, и заиста бројне друге.Треба скренути пажњу на занимљиву пјесму „Да је риечи“ која је посвећенаопјевавању пјесникове инспирације, заноса и тежњи ка пјесничком исказивању, укојој, ипак, најснажнији утисак оставља пјесникова свијест о језичкимограничењима, о бранама које језик као медијум умјетничког оспољавања предумјетника поставља: „Да је риечи!… да искажем/ То што зна ми зачет миса':/Дивно либих драги Боже,/ Онај занос описа'“.Различити утицаји, разноврсни пјеснички мотиви, елементи фолклорног тепоетичке особине карактеристичне за српску поезију друге половине деветнаестогвијека, видљиви су у многобројним Сундечићевим пјесмама. Умјетничканеубједљивост појединих његових дјела управо је условљена невјештомасимилацијом тих поетичких мијена на којима почива један сегмент његовогпоетског свијета. То највише долази до изражаја приликом имитације народнепоезије, затим у дидактичким и „ангажованим“ пјесмама, без обзира на то шта се уњима заступа.