Важно је нагласити: у књижевности нема великих и малих тема. Има само успјешно и неубједљиво обрађених тема и мотива. Поједине теме могу се на први поглед учинити мале и незнатне, али се кроз њихово развијање, кроз сплет асоцијација и конотација које призивају, врло често испостави супротно. Највећи писци били су најубједљивији, по правилу које ипак није без изузетака, када су писали о своме завичају, о ономе што је најдубље похрањено уњиховом искуству, често о, како се то воли нетачно рећи, малим људима. При чему треба знати да ни у животу, као ни у литератури, не важи било каква поједностављена подјела. Присјетимо се писаца који су писали о своме завичају и представљају сам врх српске књижевности: Иво Андрић, Бранко Ћопић, Петар Кочић, Светозар Ћоровић и бројни други. Занимљив примјер су и класици српске литературе који су животом и радом били везани за различита поднебља о којима су оставили толико увјерљиве умјетничке слике да са њима данас описане крајеве скоро искључиво идентификујемо. Узмимо за примјер слику Ниша у романима и приповијеткама Стевана Сремаца или Далмације и Боке Которске у дјелу Симе Матавуља. Слично је и са најдубљим личним искуством, које је често предмет литературе. Ево за ову прилику само једног примјера. Велико је питање да ли би Фјодор Достојевски написао бриљантне странице о епилепсији, тамничким данима и другим граничним подручјима људске егзистенције да их и сам није на различите начине искусио. С друге стране, умјетнички свијет, пресудно заснован на фикционалним законитостима, није искључиво везан за опитно искуство својих стваралаца. Писци не морају да доживе све оно што умјетнички сугестивно оживотворују у својим дјелима. Неки од најкрупнијих историјских догађаја, да њих овом приликом узмемо за примјер, своју умјетничку верификацију добијају накнадно, неколико деценија (понекад) чак и више вијекова доцније. Време смрти, један од најбољих српски хромана о Првом свјетском рату, написао је, више од пола вијека након његовог окончања, Добрица Ћосић. Роман под називом Сеобе, који приказује пресељење једног дијела српског народа из Аустрије у Русију, средином осамнаестог вијека, резултат је умјетничке визије Милоша Црњанског, а написан је скоро два вијеканакон тог историјски далекосежног ходатајства. Литература настаје на плодоносном наслојавању и преслојавању сопственог (и туђег) искуства са измаштаним свијетовима. И највећи писци су се на почетку свога списатељског рада угледали на некога, били под нечијим утицајем, који је код свакога од њих по интензитету различит. То је неизбјежно. Познато је да су пјесници српског романтизма били под утицајем Шекспира, Бајрона, Шандора Петефија те више великих њемачких пјесника, представника ове стилске формације. Бранко Радичевић, у сачуваној преписци са оцем Теодором, свједочи колико се на зачецима свога пјевања угледао на Бајрона. Трагове тих утицаја прецизно су идентификовали проучаваоци његове поезије. Лаза Костић први је превео фрагменте Шекспирових дјела на српски језик. Познату Хамлетову дилему: Бити или не бити питање је сад, српски романтичар је превео на занимљив и осебујан начин: Трт мрт живот или смрт! Прослава Шекспирове тристогодишњице била је прва велика књижевна манифестација у српској књижевности и култури, уприличена управо Костићевим заузимањем. Тим поводом он је написао једну од најчувенијих својих пјесама под насловом „О Шекспировој тристогодишњици“. Занесен великим драмским писцем и пјесником, Костић није устукнуо пред његовом величином, напротив, хтио је да надшекспири Шекспира! Највећи писци утицаје преображавају у подстицаје. Бранко Радичевић наподлози лирске народне поезије и грађанских пјесмарица из осамнаестог вијека ствара оригиналну поезију којом одистински започиње наша новија српска лирика. Његов савременик, највећи српски пјесник, Петар Петровић Његош, на раскошним темељима свеколике српске епике, обликује једно од најзначајнијих дјела наше књижевности уопште. У оба случаја, код оба пјесника – талентом, темпераментом и инспирацијом потпуно различита – ради се о калемљењу индивидуалног талента на традицијске непресушне изворе. О том феномену је у свом бриљантном есеју „Традиција и индивидуални таленат“ писао Томас С. Елиот, који је и сам био велики пјесник. Најзад, контактним везама и стваралачким аналогијама између писаца, али и националних књижевности, бави се посебна грана књижевне историје која се назива компаратистика. Важно је у једном тренутку одвојити се од заразног дејства својих узора, ослободити се и кренути властитим путем. Као што смо сви различити и непоновљиви, јер нас је Бог таквима створио, тако и наше мисли, идеје и писане ријечи којима их изражавамо треба да буду само наше, огледало нашег бића, наше духовности и душевности, нашег дара и језичког умијећа. У ту врсту контролисаног, дозираног утицаја, спада и наук који препоручују теоретичари књижевности: Писање се учи читањем добрих писаца, најбољих писаца!Српска књижевност богата је таквим писцима. Према њима свако успоставља самосвојан однос, креативни и стваралачки или само духовно хедонистички. Андрић је у Знаковима поред пута писао: Јадан је човјек кога не може обрадовати добра књига! Прилика је да се и на овом мјесту истакне: нема поузданог рецепта за писање. Не постоји школа коју бисмо завршили и постали писци. Ту се крију тајна и чаролија писане умјетничке ријечи. Оно што је занатско у писању савлада се лако, све потоњеу овом мукотрпном послу спада у надградњу, обнављање или понављање! Кад би сеоткрила алхемија стварања, само стварање више не би било тако привлачно иузбудљиво! Овај наук није савладао француски конзул Жан Давил, главни јунак Травничке хронике Иве Андрића. Амбициозном и неоствареном пјеснику није било блиско сазнање које Андрић овако формулише: Као код свих писаца без дара и правог позива, и у Давилу је била уврежена неискоренљива заблуда да има неких свесних духовних радња које воде човека ка поезији и да се у поетском стварању може наћи утеха или награда за зла којима нас живот терети и окружује. Сваки човјек у писању преноси своје утиске, запажања, идеје, заблуде, итд.! Инајвећи писци су се мучили како мисли посредством језика опредметити! Зашто један истоветан догађај два свједока пренесу на сасвим различите начине! Зашто је исти виц, када га испиричају различити људи, у појединим варијантама смјешнији? То, такође, спада у тајне писања и говорења! Овдје само начињемо једнан од најкомплкснијих проблема умјетничког исказивања посредством ријечи, указујући на ограничења која поставља сам језик. О проблему умјетничког израза писали су бројни писци, један од највећих, Фјодор Михаилович Достојевски, на више мјеста. У писму брату, датираном 16. августа 1839. године, он о томе каже: Како је могуће свој занос делити са хартијом. Душа ће увек затајити више него што ће моћи да изрази речима, бојама или звуцима. Зато је тешко остварити идеју стваралаштва. Давно је речено да постоји знатно више предмета и појава у свијету него ријечи! Према томе, није увијек у питању наша способност, него и ограничења, која долазе из самог језика, медијума који не може увијек вјерно да пренесе оно што желимо. Иво Андрић је написао у своме тексту под насловом „Ликови“: Страх ме да ушарама у камену не откријем реч, као змију, да рељеф не проговори друкчије него ликовима. Јер, боја нас напушта, контура изневерава, да, али реч – лаже. Често сенекоме искрено извињавамо тако што му кажемо: нисам тако мислио, ти си ме погрешно схватио! Наравно, то може да буде и изговор, али врло често смо искрени и стварно нисмо мислили баш оно што смо рекли, зато што ријечи, нарочито ако су речене у љутњи и брзини, не одражавају вјерно наше мисли! Говорни чин је скоро доминантно предодређен комуникативном ситуацијом, разумјети га значи схватити ту ситуацију. Велики српски савремени писац Милован Данојлић написао је књигу Мука сречима! Писање је увијек скопчано са муком, што овај посао, супротно увријеженом схватању, сврстава у један од најтежих. Они који су његове теготе скусили, њима то није потребно нарочито објашњавати! Његош овај став овјерава познатим стихом из Горског вијенца: Без муке се пјесна не испоја! Дакле, опет мука! О томе какве све изазове савладава један умјетник, непоновљиво запажање је оставио Иво Андрић. Да оно није везано само за књижевни рад, свједочи то што је Андрић свој текст „Уметник и његово дело“ изговорио приликом отварања изложбе сликара Јован Бијелића. Најзанимљивији дио овог написа гласи: Има једно време у животу уметниковом кад се снажно и болно осети та ограниченост, кад му се одједном укаже цела права, и тако ограничена, мера наше личности, кад му свет дође као оскудан предео или ограђен и затворен врт […] То је критичан тренутак у кратком уметниковом веку, кад сва радост и сав јад живота морају да се преобразе у разумевање света око себе и себе у њему […] Ту се човеку уметнику, и сваком мисаоном човеку, поколеба тле под ногама, стану да мркну небеска светлила и да се мрсе земаљски путеви. Свет који је човеку дотле изгледао као његово обасјано игралиште и ловиште, згасне одједном као искра иза које остане мрак без пепела. Блештава варка о величини и непролазности свта и нашег удела у њему претвори се тада у нову, али тамну варку о пролазности и ништавности свега, а илузија наше свемоћи, свеобухватности и свеприсутности, у другу, смртноносну, илузију о несмислу и непостојању. Срећан је онај уметник који ту кризу, најтежу и најсудбоноснију од свих криза које прате живот ствараоца, успе жив и свестан да савлада и преброди. Срећан је, поред свих патњи и лутања, онај ко у њој не потоне него исплива на другу обалу, нову и пресудну етапу свога рада и тражења. Срећан и спасен. Једна од вјежби коју ваља практиковати приликом вјежбања писаног изражавања може се представити сљедећим задацима.
1. Опишите неки детаљ из свога окружења или неки лијеп предио који вам је драг, који у вама изазива посебна осјећања!
2. Опишите неку блиску личност или некога ко је на вас оставио снажан утисак, некога кога желите да сретнете поново, озарени радошћу поновног сусрета! Примјер поучног описа преузимамо из припремних вјежби ретора Афтонија, једног од најзнатнијих позноантичких ретора. Опис храма и акропоља у Александрији Тврђаве су подизане ради опште сигурности градова – зато су оне биле највиши део града – а саме су биле заштићене кулама, али не у већој мери него што су оне штитиле град. Средишњи део града Атине заузима управо њена тврђава (Акропољ). С друге стране Александар је своме граду (Александрији) поставио тврђаву и назвао је по имену њених градитеља. Поставио је тврђаву на оно најузвишеније место у граду и зато је исправније назвати је акропољ него са оних разлога како су Атињани сматрали. Каква је била тврђава у Александрији показаће опис који следи. Било какво узвишење на земљи које стреми увис, зове се акропољ, барем из два разлога. Или зато што је на високом месту, или пак зато што је на највишем делу града. Два су неједнака прилаза до ове трврђаве. Један је уређен као друм, а други као улаз. Али ови путеви мењају своје називе и добијају имена према својој намени. С једне стране постоји пут за пешаке и јавни прилаз за оне који долазе колима. С друге стране диже се степениште тамо где се колима не може прићи. Степеници на овом степеништу нижу се један за другим, од мањих ка већим, а цело степениште постепено се диже увис. Степеници не престају да се нижу док их не буде стотину на броју. Управо овај број степеника указује на савршен склад степеништа. Предворје је окружено решеткастим вратима средње величине, а даље се настављају степенице.
Онда се помаљају четири огромна стуба који све прилазе своде ка једноме улазу. На свакоме од тих огромних стубова налази се као нека „кућица“ испред коије супостављени стубови средње величине, различити по боји и уз ову „кућицу“ придодати су као украс. Таваница ове „кућице“ савија се у круг, а по томе кругу налазе се бројни записи. Ономе који улази у тврђаву, тај један простор дели се на четири једнака дела. Изглед целог овако устројеног простора квадратног је облика, а у средини је двориште опасано стубовима. Дворишту уоколо протежу се галерије одвојене стубовима правилно међу собом размакнутим, а растојање међу њима такво је да се између њих не може ништа додавати. Свака галерија (стоа) завршава се другом попречном галеријом, а двостурки стуб дели галерије понаособ тако што се њиме једна галерија завршава, а друга опет почиње. Унутар галерија ограђиван је посебан простор за чување књига који је био доступан марљивима да се баве философијом, подстичући све грађане да приђу ка извору мудрости; друге су просторије биле намењене за одавање почасти боговима. Таваница ових галерија, златом урешена, врхови стубова направљени од бронзе, а потпуно златом опточени. То није био једини украс дворишту. Други је био само другачији – то су биле представе Персејеве борбе. Један од стубова у средини надвисује остале чинећи тај део дворишта уочљивим – ако би неко кренуо одатле даље он не би знао куда ће стићи ако му овај стуб не би послужио као путоказ – и тако чини тврђаву (акропољ) уочљивом и са копна и са мора. Сви догађаји приказани су на врховима стубова. Пре него што дођеш до средине дворишта издиже се једна зграда сва издељена вратима која су некад називана по боговима. Даље су била постављена два камена обелиска, а налазио се и један извор који је сматран бољим од онога Пизистратових синова. А чудо је и то да је био невероватан број неимара. Будући да појединац није могао да обави овај посао, успешних градитеља ове тврђаве могло је бити дванаест. Ономе који силази са тврђаве некако се указује зараван која личи на тркалиште по коме је име и добила. А постоји и друга таква зараван слична првој, али се по величини од ње разликује. Слабе су речи да искажу величину тврђаве. Ако је наш опис у нечему и мањкав, наше дивљење нека буде достојна замена. Ствари које нису могле бити описане изостављене су. Евидентно је да се овај опис одликује продорним запажањима његовог састављача. Иво Андрић је у својој приступној академској бесједи под насловом „О Вуку као писцу“, говорећи једновремено о списатељској умјешности Вука Караџића али и о ономе до чега је он сам као писац држао, да су за писца неопходни: пажња, избор и смисао за карактеристичну појединост. Важно је бити добар посматрач. Међутим, и само посматрање није једноставна категорија. Такође поводом Вука Караџића, анализирајући његове историјске списе, луцидни Слободан Јовановић је прецизирао: није довољно пажљиво посматрати, треба видјетио оно што другима промиче. По Јовановићу и Андрићу, та несвакидашња продорност одликовала је Вука Караџића, како у његовом сакупљачком раду тако и у историјским, етнографским и лексикографским дјелима.
