„Небеско је увијек и довијека“ је програм у коме су се нашем граду представили јако занимљиви извођачи Никола и Бојана Пековић са умјетничком породицом, глумица Ивана Жигон, првакиња драме у Народном позоришту Београд, те Вокални ансабл УС ГрО Градишка “Беле раде“. Музичко –сценски спектакл је својеврсни преседан у култури зато што га је представила политичка партија и тим показала како је управо култура, умјетност мјесто за представљање политичких пројекција, визија, опредељења, својих политика. Сам садржај, врло захтјевна организација, воља, жеља да се граду дарива оваква ноћ, да се уваже, награде чланови за свој рад и труд, прије свега да се уважи човјек, људи, њихово достојанство. Овакав облик контакта са човјеком и начина бављења политиком управо је оно што не вријеђа људску интелигенцију и што не представља простор за прикупљање јефтиних политичких поена. Ствара одређену искру наде која се лагано назире да схватимо како би требали садржајно, визионарски употпунити предстојеће вријеме у духу надолезећи мјесеци ,обзиром да смо у изборној години. Овдје се једноставно осјећа, види уважавање, високи професионализам. Морамо се сложити да лагано постајемо неко чудно друштво аматера, површних, недоречених визија и идеја, људи. Таквим стањем све дубље тонемо,нестајемо, губимо однос према човјеку, вриједностима. Све више академски, духовно пустимо. Народ је изгубио интересовање за политику са крилатицом “сви су они исти“, а не заборавимо да нам управо политика креира амбијент у коме живимо, радимо, мислимо и осјећамо. Не можемо и не смијемо изгубити тотални осјећај за њу, да се она дешава ,али што даље од нас. Носимо чудан грч, незадовољство. Окружени смо бројним овоземаљским проблемима, дилемама којима се нико не бави. Интелектуалне, академске елите, сви људи који нешто знају, који нам требају, мирују, спавају, никоме нису потребни. С правом се осјећају небитни ,потрошени, неупотребљиви. Ако би шта покушали, квалификовани би били да паметују, филозофирају. Дошло је вријеме чистог аматеризма, нестручних људи, слијепо покорних послушника. Став и визија скоро да и не постоје. Вриједности су апсолутно поремећене. Нестало је достојанство. Управо ова, већ поменута, мала искрица, нада која нам се јавила кроз ово вече у организацији политичке партије можда је путоказ и осталим политикама како и на који начин требају да контактирају са људима, како да доживљавају и осјећају људске потребе, невоље, проблеме једноставно ЧОВЈЕКА. Проналазе рјешења, граде визије, јачају наду, враћају углед посрнулој политици. Радује нас што бар неко схвата значај и улогу културе, умјетности и њезиних домета. директор Културног центра Градишка